Izaberite stranicu

Свети Сава се славио у нашем народу и на овим просторима од давних времена, а писмено је забиљежен и сачуван његов спомен у Цетињском молитвослову из 1494. године, као и у Минеју Божидара Вуковића 1536-1538. Од 1856. године, када је за вријеме књаза Данила празник Светог Саве уведен као обавезна школска слава на Цетињу, па до данас имамо и светосавске прославе као што је ова наша. И, заиста, чини ми се, нисмо се заситили слушања дивних прича и пјесама о Светом Сави. Понављање је мајка учења, а сјећање на светитеља, баш као и прослављање празника у Цркви, начин је лијечења највеће болести људске природе – заборава, који нас чини бесловесним бићима. Супротно од заборава (λήθη), како гласи грчка етимологија, је ἀλήθεια – незаборав – истина. Зато треба свагда помињати и сјећати се великана, посебно Божјих угодника, јер тако истинујемо, јер тако држимо увијек лучу, буктињу којом ћемо освијетлити свој пут у тами овог свијета.

За вриједног а бездјетног домаћина, каже народна пословица: труди се и зноји као да има десет синова. Сава се „трудио и знојио око безброј Срба као да су његова рођена дјеца, као његови синови и кћери“, каже Свети владика Николај. „Оно необично у личности Светог Саве, што су уочили и најпростији људи српске земље његовог времена, било је саткано од великог подвига и жртве светитеља, који је умио да вјечно сједини са практичним и да своје сународнике уводи у тајне вјере подижући их, истовремено, и културно и привредно. Он је сваког човјека примао као стварност за себе и као проблем око кога се вриједи трудити, ући у његову тајну, у свијет његових брига и невоља и прићи му као што брат прилази брату, топло и сниходљиво, без гордости и звецкања ауторитетом. Наш народ је ово схватио и подигао му у своме срцу и души храм који никакве буре времена нису могле срушити“ (Ђоко Слијепчевић). Ето правог обрасца, надахнућа и идеала за наше духовне старјешине, епископе и презвитере!

Насљеђе Светог Саве које је завјештао нама, својој дјеци, многоструко је. Дао је обиље плодова као прави монах и духовник, вриједан писац, велики градитељ, риједак дипломата и државник, врсни учитељ, први српски архиепископ и устројитељ-организатор Цркве. „Дјело Саве Немањића јесте крштеница српског народа, свједочанство о његовом историјском пунољетству, јемство како се подиже дедовина, његова тапија на српску земљу, тестамент којим се насљеђује отаџбина, доказ историји да је заувијек изборио своје мјесто на карти Европе и завјет да му то мјесто нико не смије и не може одузети“, каже писац Милован Витезовић.

Наше покољење је пред собом имало и има два искушења када је у питању однос према без сумње највећој личности наше историје, Светом Сави. Наиме, чини се да Светог Саву или умртвљујемо или отписујемо из живота, говорио је блаженопочивши проф. о. Радован Биговић. А и у једном и у другом случају резултат је поражавајући. Остајемо жедни јер „остависмо извор воде живе и ископасмо студенце испроваљиване, који не могу држати воду“ (Књига пророка Јеремије 2, 13).

Умртвљујемо Светог Саву кад га прослављамо просто обичајно, кад га сводимо на неку националну величину, кад је он за нас само једна велика и легендарна, али недостижна личност која суштински нема везе са нама и важним стварима у нашем животу.

Умртвљујемо га кад приказујемо Саву као нововјековног просветитеља који се залагао за просвећење и школу без помињања вјере. „И једно и друго тумачење је упростило, те тиме популарисало лик Светог Саве, али и сузило његову васељенску свечовјечност, умањивши њему својствену, благодатну дубину и универзалност. Тиме је, несумњиво, учињена неправда Светом Сави, а преко њега и самом његовом народу, на првом мјесту његовој светосавској саборној вјери православној“, говорио је владика Амфилохије.

Сјетимо се само оне преломне епизоде из Савиног живота који је био пун динамике и парадокса и схватићемо да је он итекако наш савременик. Најмлађи син-мезимац, којег су добили у поодмаклим годинама Немања и Ана, од малена показује бистрину и занима се за учење и школу, али и за богослужење и молитву. Послушан и примјеран син добија дио државе да влада, а родитељи га спремају за женидбу. Међутим, у њему се дуже „кувало“ нешто што је можда могла наслутити његова родбина: његово срце је жудило за нерасијаношћу и тиховањем, за непрестаним слављењем Господа. Настаје преокрет бијегом од куће и родитеља и одласком на Свету гору. Непослушност родитељима да би се родио нови живот, да би се створио нови свијет! Није било више повратка и Немања, који је послао безуспјешну потрагу, морао је прихватити његову одлуку. Кроз неколико година, сам Немања оставља престо и прима монашки чин, а убрзо одлази на Свету гору. Потресан и дирљив сусрет, након седам година, у сузама оца и сина насликан је на фресци у манастиру Ватопеду. Дешава се затим нешто слично што читамо у Животу Свете Макрине. Син постаје отац свому оцу, његов путовођа, учитељ, педагог!

Зар нисмо и сами свједоци данас сличних примјера, можда не увијек толико радикалних као Савин?! Родитељи, родбина и друштво која гледају са подозрењем и противљењем дјецу и младе људе који желе да иду у Цркву и да живе црквеним животом пуним плућима (а не само запале свијећу и славе славу), који не желе ићи утабаним и ушушканим стазама које им се намећу! Иста ти млади људи врло често, после неког времена, својим примјером утичу на своју укућане па и они почну да посте и да се причешћују, да живе хришћански. И, ето нам светосавског препорода!

Друго искушење које је задесило наш народ јесте потпуни прогон Светог Саве из живота нашег народа и друштва. Наши обезбожени сународници, тзв. елита (власт и интелекуталци), покушали су да истисну, за вријеме комунизма, светитеља, и замијенили су га идолом вође. Покушали су да убију спомен његов, попут Синан паше који спаљује тијело Светог Саве 1594. на Врачару у Београду. Плод те пропаганде и терора, између осталог, је да данас на анкетама у Србији нема Саве ни у првих пет мјеста међу најзнаменитијим Србима у историји!

Богу хвала, Црква је, након комунистичког ропства, васкрсла, вјеронаука се вратила у школе у Србији и Републици Српској, вратиле су се светосавксе прославе у школама. У Црној Гори смо, такође, обновили ове светосавске свечаности у свим градовима, али, врата школе осташе затврорена за нашег свеца. И не само то. Свједоци смо данас у Црној Гори систематског прогона и бјесомучне борбе против имена Саве Немањића. На ум нам долазе потресне ријечи Бесједе на Савиндан из 1966. године Светог Јустина Ћелијског: „Срби подигли крст и распели на њему Светога Саву. А он тужан и пун љубави за несрећно потомство своје, вапије са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде“. Са сјетом и ми данас можемо рећи за нашу браћу у Црној Гори који се одрекоше Саве и својих предака: „О Господе, опрости им јер, збиља, не знају шта раде“!

Иако се Свети Сава прославља као школска слава и покровитељ свих училишта, чини се да постоји један озбиљан јаз између светосавске и савремене свјетовне просвете. У Средњем вијеку Црква и школа су биле нераздвојне, а данас, нажалост, не само да су одвојене већ су без икакве сарадње. Због тога школа, чини се, изгледа помућено јер јој недостаје прави оријентир; потребна јој је со Божије ријечи без које предмети и науке у школи обљутаве. Скоро прије 100 година јеромонах Јустин је запазио да школа обездушује  и ствара од нас робове релативизма. Она „плански сужава човека, смањује га, снижава га, јер систематски изгони из њега све што је вечно, све што символизира бесконачност и бесмртност, све што носи у себи дубину и висину, и због тога је наш интелигент постао – човечуљак, хомункулус, крњ човек, непотпун и очајно неготов“.

Поред свега наведеног, не значи да треба одустати од знања и школе, али ни од дијалога са савременом науком. Свети Сава засигурно не би одступио, не би савјетовао да побјегнемо и да се изолујемо. Он би од нас тражио да будемо храбри и да одважно наступимо, да се не бојимо нових сазнања. Задатак хришћана и јесте да докаже да наука и вјера не треба да буду супростављене. Оне само дају одговоре на различита питања: науке се пита о оном како функционише свијет и како је настао, а вјера нам говори о томе зашто је настао и који је смисао живота људског. Сјетимо се само анегдоте из живота Михајла Пупина, једног од највећих умова и проналазача 20. вијека: светитељ Сава се јавља у сну његовој мајци Олимпијади и каже: Кћери Пијада, ускоро ће школа у Идвору бити тијесна за твог сина. Када то буде пусти га да пође у свет где може наћи више духовне хране за душу своју, тако жељну знања и науке“.

Светосавска просвета учи нас темељним, суштинским стварима којима се друге науке не баве и на које нам не дају одговоре. Она нас учи правој вјери и правом живљењу, јер то двоје не могу једно без другог. У светосавској школи учимо да свијет није настао случајно већ вољом Божијом, слободно, из чисте љубави; затим, да је свијет саздан као веома добар и да Бог као круну свега ствара човјека по слици и прилици својој. Човјек је створен, дакле, по лику Бога, који је једини свет, па је и у његово биће уписана светост. Бити свет значи, дакле, бити у заједници са Богом – Јединим Светим. Иако је човјек сагријешио, промашио и одвео у пропаст свијет, Бог није одустао од њега. Слао је пророке, чинио чуда преко својих угодника а онда је и сам Син Божији сишао да нас васкрсе, обнови и препороди. Еванђење Богочовјека, које је проповиједао наш светиттељ, учи нас да је смисао и циљ људског живота обожење, задобијање Духа Светог. За светосавску просвету, једина туга у животу је „не бити свет“ (Леон Блој). Светост је циљ на који смо позвани и ка коме тежимо. Она се задобија покајањем, преумљењем, обновом цијелог бића, кад „сами себе и сав живот свој Христу Богу предамо“. Никако друго. Потребна је љубав према Богу и љубав према ближњему, потребна је вјера која кроз љубав дјела, која се кроз љубав према свима пројављује. Ако се наша вјера не пројављује тако, а свједоци смо тога често у нашем животу, онда она није права, еванђелска вјера. Да бисмо све то примијенили у животу, Сава нам је предао „вјеру као оклоп, крст као оружје, љубав као штит, као мач – ријеч Божију“.

„Свети Сава – наша вечита прича, никад до краја испричана и завршена“ (о. Радован Биговић). Несумњиво, имамо велики дар што можемо поносно рећи да је Свети Сава отац нашег народа. Али, тај дар није толико привилегија колико је одговорност и задатак, јер „коме је много дато, много ће се од њега тражити“. Немојмо хвалити само врлине светитеља, јер ћемо бити као кимвал који јечи и звоно које звечи, већ свој живот украсимо подражавањем свеца! А постајући слични њему, уподобићемо се Христу. Зато ћу ово слово завршити ријечима којима Свети Григорије Ниски завршава своје Похвално слово Василију Великом:

„Да не кажемо само да се он посветио, већ да се и сами Богу предамо. Да не говоримо о његовој нади у живот вјечни, већ и да сами цијенимо то богатство као он. (…) „Јер, они који величају учитеља“ Саву, „треба његово учење да сведоче својим животима, јер његово име слави Бога и човјека у Господу нашем Исусу Христу коме нека је слава сада, увијек и у вијекова вијекова. Амин“.

Аутор: ђакон Александар Лекић

(Слово изговорено на Светосавској академији на Цетињу, 27. јануара 2019. године)

Pin It on Pinterest

Share This