Izaberite stranicu

Поводом четрдесет дана од упокојења драгог нам пријатеља

 

Один из бесчисленного числа Русских – Числов, причислен поколению святосавском

Богатир Иља –

Прошле године, приликом додјеле Златног лика Светог Петра Тајновидца Ловћенског с радошћу је пристао да говори за Радио Светигору. Толико тога је саопштио, у шездесет минута, збио је вријеме, журећи да каже што више, као да је слутио да је то његов посљедњи интервју за Митрополију црногорско-приморску. Говорио је, као и увијек, гласом који је убјеђивао и наређивао, гласом који је истину сипао као Илија Громовник муње, гласом који је упозоравао…

Препјевати „Лучу“ – подвиг скоро немогућ… Tо је могао само неко ко је живио његошевским завјетом и тишинама, подвижнички и молитвено. И признао ми је да се, док је преводио, Богу молио… Био је Велики пост… као назад скоро два вијека 1845, кад је душа вођена „искром божанственом ткала слику космичке борбе“. Он, који је врхунски препјевавао класике српске књижевности, он који је био изузетан познавалац српског језика и бића, српског стиха и метра, скромно је признао: „Нисам дорастао Његошу!“ Али није могао ни оставити Његоша на милост и немилост немуштим преводиоцима, површним познаваоцима српског језика. И прихватио је молбу да преводи, „осокољен“ (баш је употријебио тај израз) благословом Његовог високопреосвештенства митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Рекао ми је и то да ће да поправи превод: биће времена – „још увијек нисам старац“. Али авај… Неко је Други процијенио да је његова велика мисија на земљи завршена. Да он физички треба да се повуче, а да га његово дјело замијени, овдје и сада, заувијек, његово бесцjен дјело… Подјестимо да је Иља Числов као научник дао непроцјењив допринос славистици, да је био главни уредник на пројекту превођења Сабраних дјела Светог Николаја Жичког и Охридског (од 2005), да је састављач прве двојезичне Антологије српске поезије двадесетог вијека (2003),  уредник пројекта на преводу радова преподобног Јустина, да је превео десетине књига савремених аутора и признатих класика српске књижевности, да је аутор  неколико стотина публикација које укључују и научне радове о историји српске културе и традиције, чланака на актуелне теме, како специјализоване, тако и оне општијег карактера, да је био врстан новинар, да је био организатор многих међународних културних пројеката, да је предавао руској дјеци српски језик, а надасве да се овај скромни и једноставни човјек борио за свето православље.

Један Сава га је, док је био младић, позвао на живот српски, а живот српски је живот распињања, а други Сава, који је вјероватно добио име по Светом Сави Српском, ученик Светог Сергеја Радоњешког, Сава Сторожевски, узео га је за часну руку 16. децембра када се празнује његов дан, и привео га Престолу Божјем са „Сербијом у срцу“.

А ја, чега да се сјетим још у вези с драгим Иљом? Сјећам се првих дана оснивања Радио Светигоре ’98, и првих разговора вођених на невјештом руском тих дана за емисију Матушка Русија, која живи ево двадесет година. Првe емисије су биле ватрено крштење, разговори с понајбољим Русима, највећим именима тада: са Николајем Бурљајевим, Марином Тарковски, Игором Шафаревичем и са Иљом Числовим. Сјећам се, са Иљом, елитним преводиоцем, најбољим, језичким експертом, истинским пријатељем народа српског, повезао ме је пјесник Зоран Костић, са којим је Числов и још неколицином људи основао Друштво српско-руског, односно Руско-српског пријатељства.

Поготову се сјећам ’99, када су сипале бомбе по српској нејачи, када су многе очи биле упрте у званичну Русију, а званична Русија очи оборила, Иља је храбро подржавао Србе, говорио о српском јунаштву и истрајности, о Србима као предстражи Русије и упозоравао на оно што ће задесити и Русију: Числов је био син оне праве племените Руси која зна своју улогу у словенском миру.

И ево уочи Савиндана, драги Иља, присутнији сте међу нама више него икада. Ви племић- Аријевац, Ви Светосавац. Чашу служења словенском дјелу, српском дјелу, истини српској, први Вам је понуди Свети Сава. Још док сте били студент. Рекли сте ми да се Ваш дипломски рад тицао Карејског типика Светог Саве. Тада када нисте били црквени. Али може ли се остати нецрквен а писати о Типику Светог Саве? Може ли се дисати српским дахом, живјети српском истином, а не бити распет? Може ли се истраживати дјело Светог Саве а не постати његово чедо? Да ли Вас је неко гласније могао призвати да служите имену српском од оног који је укоријенио српско-руску бразду, коју сте Ви плодоносно засијавали.

Два мјесеца пред Ваше упокојење, на Лучиндан и дан Светог Петра Цетињског, обећасте, преко посредника, јер нисте имали телефон, да ћете говорити о Светом Петру Цетињском, чији кивот никад заобишли нисте кад сте пролазили кроз Црну Гору, од Бијелог Поља, до Сутомора. Прежалити не могу тај разговор.

„Кому повем печал своју?“, драги брате Иља! Хоће да нам отму исконско благо наше. Светиње наше. Данас, када „Сербская рана кровоточит в том числе и из-за «черногорского» сепаратизма (користим ваше ријечи)“. Све сте видјели, надахнути дјелом Тајновидца Ловћенског. Шта бисте поручили данас спартанском народу, код кога сте као младић уочили грчку љепоту и римско достојанство, антику, пркос, изазов, храброст, одлучност? „Све сам то пронашао код Срба тада када су ме случајно убацили у српску групу на славистици.“ Добро Ви знате да нисте случајно упали у српску групу. Ко би спознао нордијски мит, индоевропску formu mentis, врлинско и умјетничко насљеђе Византије у православној српској култури, ко би изустио да је „Сербская духовная культура – основа сербской славянской стойкости“ да нисте Ви „случајно“ упали у ту групу? А Ви као изузетан слависта знали сте да је Србин сваки онај који говори српским језиком па звао се он Црногорац, Србијанац, Херцеговац… Нека Вас, драги Иља, не забораве Ваша браћа коју сте задужили, за коју сте били спремни да умрете.

Марија Живковић

Радио Светигора, Митрополија црногорско-приморска

Pin It on Pinterest

Share This