Select Page

На данашњи дан, 6. јануара 1916. године брод сa црногорским добровољцима, који су кренули из Америке да помогну отаџбини у рату против Аустроугарске наишао је пред Медовом на мину.

Од 500 добровољаца бродолом су преживјела сто шездесет четворица. Њима у славу подигнут је на Цетињу споменик »Ловћенска вила«, рад вајара Риста Стијовића. Окупљени у Ванкуверу положили су заклетву пред полазак у отаџбину: “Заклињем се синовском љубављу свога рода, заклињем се словенском крвљу свога оца и племенитим млијеком мајке своје, заклињем се патничким пепелом наших предака, светим прахом рођене груде, заклињем се великим Сунцем слободе – да ћу стајати јуначки неустрашиво, раме уз раме, бок уз бок храбре црногорске и србијанске војске у светој борби за ослобођење до посљедњег даха, до задње капи крви. Тако ми помогао велики Бог Правде, Истине и Слободе”. Тачан број путника и посаде на броду није био познат. Рачуна се да је добровољаца било око пет стотина.

Послије 25 дана пловидбе добровољци су стигли у Напуљ, а два дана касније у Бриндизи, одакле су на истоименом броду, ноћу уочи Бадњег дана, отпутовали за Медову. На броду су били и товари хране и санитетског материјала. Пратили су их четири италијанска торпиљера. Пловили су у мраку и у највећој тишини, да се не одају непријатељу. Кад се брод нашао у Медовском заливу на око 500 метара од обале, на којој је тог магловитог јутра било око сто хиљада припадника “поломљене србијанске и црногорске војске” брод је наишао, како се претпоставља, на мину и послије јаке детонације одмах почео да тоне. Мина је експлодирала кад је већ био дат знак за припрему искрцавања, па је већина добровољаца сишла у потпалубље да прихвати пртљаг. Узалуд је бродска сирена позивала у помоћ. Никога није било у близини. Помоћ је стигла сувише касно и није била довољна.

По исказима преживјелих призор је био страшан. Несуђени ратници били су препуштени морским таласима. На врху катарке потонулог брода, који је малим дијелом стајао изнад воде, као рој пчела била се ухватила групица бродоломника. Они који су се домогли копна, голи, боси и промрзли, само су се огртали празним врећама за брашно. Стискали су се око мало ватре од гомилице угља и окретали да се суше и угрију. Спасле су се свега сто шездесет и четири особе. Многи су тешко напуштали Медову; остајали су још дан-два на мјесту несреће, лутали обалом изгубљени и сломљени, оцекујући да им таласи избаце сроднике како би их сахранили.

Краљ Никола је тада боравио своје посљедње дане у Црној Гори. Када се на Крушевцу опраштао са народом преживјели бродоломци су му дошли у посјету. Сусрет је био потресан. Краљ је заридао покривши лице рукама. Барјак је у том добровољачком батаљону носио Рус. Краљ Никола га је одликовао Обилића медаљом. Били су то дани пред пораз Црне Горе у Првом свјетском рату. Неколико дана послије бродолома, када је поред мјеста несреће прошао краљ Никола, напуштајући заувијек Црну Гору, на морској површини су се још могли видјети комади одјеће и пртљага несрећних добровољаца.

Послије више од двије деценије 1939. године, на тргу пред Влашком црквом на Цетињу, подигнут је погинулим добровољцима под Медовом споменик “Ловћенска вила”, дјело вајара Риста Стијовића. У десној руци, у осветничком замаху, витка и елегантна женска фигура држи високо и побједоносно мач, а лијевом приноси ловоров вијенац жртвама. Тако је, послије више од двије деценије, дјело родољуба и медовских мученика добило видно признање.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This