На данашњи дан, 25. децембра 800. године Папа Лав III у Риму је крунисао франачког владара Карла Великог за цара Светог римског царства, што ће бити титула њемачких и аустријских монарха до времена Наполеона .
Римска империја уништена је после најезде варвара 476. године. Некадашњу Римску империју обнавља Карло Велики. У франачким, па тако и у многим англосаксонским државама, свака племићка, владајућа породица, односно династија, своје легендарно поријекло изводила је од самих богова. Свакој владајућој династији било је важно да докаже да су божанског поријекла, односно непосредни наследници самих богова. По правилима такве династије, своје посједе, области којима су управљали, сматрали су за породичну својину која се касније могла дијелити само унутар те породице. Овакве династије су биле понесене идејом о оснивању новог Римског царства. Занесени славом Старог Рима и Римског царства жељели су да граде своја будућа краљевства, односно царства по узору на пређашње. Оснивач Франачког краљевства Хлодовек је након освајања Париза узео титулу и одежде римског конзула, а од својих поданика је тражио да га носе на штиту тријумфујући кроз Париз. Млада франачка држава је примила хришћанство из Рима. Започела своју експанзију у ширењу своје државе и моћи, и даље занесена идејама Светог римског царства. Краљеви из династије Меровинга запамћени су у историји под изразом „лијени краљеви“. Династију Меровинга је смијенио Пипин Мали оснивајући нову династију – Каролинг, која ће Франачку државу довести до врхунца своје моћи. Пипина Малог је наслиједио његов син Карло, који ће због својих великих војних маневара, уређењем државе и цркве остати заувијек упамћен као „Велики“.
Из дјела „Живот Карла Великог” писца Ајнхарда, Карловог секретара, сазнајемо да је Карло био средње висине, стамен, риђе косе и дебелог врата и да је волио да ужива у забавама које је он лично организовао. Поред тога, красиле су га покровитељске и државничке способности, био је ратник и доминантна личност тадашег доба. Његов секретар Ајнхард, који је аутор поменуте биографије, поредио га је са римским царем Октавијаном Августом, описујући његову славу. По доласку на пријесто одмах се латио војних освајања. Карло је створио огромну државу која се простирала од Шпаније на западу, на сјеверу до Балтичког мора, на истоку и југу до граница Византијске империје. Након свих ових освајања Карло је ријешио да уреди своју огромну државу. Залагао се за образовање; при манастирима, црквама и капелама отварао је школе; на свој двор доводио је учењаке из читаве државе; створио је феудални систем; постављао је своју властелу на удаљеним крајевима државе како би сачувао интегритет. Такође је регулисао статус цркве у држави – преводила су се дјела великих црквених отаца. Године 800. добија позив из Рима да дође и избави папу од тамошње аристократије, што Карло и чини. Папа у знак захвалности крунише Карла за цара. Ово крунисање је било најистакнутији догађај у Карловој владавини и донекле је представљало остваривања замисли о обнови некадашњег Римског царства, којом су се водили његови предходници. Византија је себе сматрала јединим наследником Римског царства и није никако могла да прихвати постојање другог царства на западу. Запад није имао цара још од пропасти Западног римског царства 476. године. Сада је Франачко царство постало пандам Византијском, и некадашњем Римском царству. Византија је признала Карлово царство и титулу „цара Франака“, док је Франачко царство признало суверинитет Византији над Венецијом, Истром, Далмацијом и јужном Италијом. Послије склапања мира са Византијом, Карло се повлачи у свој двор у Ахену, гдје се разболио и због јаке грознице није могао да управља Франачким царством, убрзо је почео да губи и вид, да би се 814. године и упокојио. Сахрањен је у своме двору у Ахену. После њега Франачко царство се подијелило на три дијела. Јачање феудалаца као и међусобна свађа Карлових синова доводе до распада царства на три дијела, територије данашње Њемачке као једног дијела, Француске као другог, и Италије као трећег дијела.
Приредио: Миомир Ђуришић
