Select Page

Нека питања у вези са Предлогом Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правног положаја вјерских заједница у Црној Гори

Већ дуже времена траје код нас стручна и лаичка полемика у вези најављеног доношења Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правног положаја вјерских заједница у Црној Гори. Та полемика интензивирана је утврђивањем Предлога овог закона и најављеним скупштинским засједањем на којем ће се одлучивати о његовом усвајању. Без намјере упуштања у оцјену у чијем власништву се налазе вјерски објекти и земљишта које користе вјерске заједнице на територији Црне Горе, ограничићу се на питање поступка који мора бити вођен ради уписа права власништва или прекњижбе тог права са сада уписаног власника, на новог власника.

Одредбом чл. 62 предложеног закона предвиђа се да су сви вјерски објекти и земљишта које користе вјерске заједнице на територији Црне Горе, а који су изграђени, односно прибављени из јавних прихода државе или су били у државној својини, или су изграђени заједничким улагањима до 1. децембра 1918. године, као културна баштина, државна својина, као и да се у погледу постојања доказа о тим чињеницама примјењују доказна средства и правила доказивања у складу са Законом о управном поступку и супсидијарно Законом о парничном поступку.

И на први поглед примјећује се једна процесно-правна нелогичност, која се састоји у томе да се од вјерских заједница тражи прилагање доказа о свом праву својине, а да се ако тога нема ради о државној својини. Ово и у случајевима гђе је вјерска заједница већ уписана као власник код Управе за некретнине као надлежног катастарског органа или је држалац те имовине, па чак и у времену од преко 100 година. Притом се потпуно занемарује да је упису права власништва претходило доношење коначног и правоснажног рјешења у управном поступку, те се стога оно више не може испитивати у том поступку, већ се уписана права могу оспоравати искључиво путем вођења поступка пред надлежним судом. Притом, према правилима о терету доказивања, није обавеза уписаног лица да доказује своје право власништва на некој некретнини, већ је обавеза оног који тврди супротно, прилагањем доказа свог права власништва на тој непокретнини. Ово стога што чињеница уписаног права власништва у катастру представља претпоставку, истина обориву (,,пресумптионес иурис тантум“), да је то лице и власник непокретности, па се право власништва том лицу може искључиво оспорити доказивањем права власништва оног ко тврди да је власник, подношењем реивиндикационе тужбе ради признања права својине (,,ацтио реи виндикатио“). Исто тако, и несметана државина неког лица на одређеној некретнини ствара претпоставку да је то лице власник, па је из истих разлога не само нужно, него и једино дозвољено да се то право оспорава тужбом ради утврђења права власништва у корист оног који тврди да је власник. Без таквог захтјева нема страначке легитимације, односно правног интереса за вођење такве врсте спора. Притом треба имати у виду да и државина на туђој непокретности води стицању права власништва, под условом да је савјесна и да траје одређени временски период, и то десет година уколико се ради о законитој државини, а двадесет година уколико је у питању незаконита државина-стицање права својине путем одржаја, прописано одредбом чл. 53 ст. 2 и чл. 54 ст. 2 сада важећег Закона о својинско-правним односима.

Постоји још једна могућност вођења судског спора, иначе предвиђена одредбом чл. 124а Закона о државном премјеру и катастру непокретности. Том законском одредбом је прописано право лица које сматра да је уписом права својине у катастар непокретности повријеђено његово право својине, да тужбом пред надлежним судом тражити брисање уписа и повраћај у пређашње стање (тзв.,,брисовна тужба“). Међутим, активно легитимисано лице за покретање тог спора може бити само онај ко је претходно био уписан као власник непокретности, а која је без икаквог вођеног поступка и доношења рјешења прекњижена на другог, па се том врстом тужбе тражи повраћај на претходни упис, при чему се ова тужба, према одредби ст. 3 тог члана, може поднијети само у року од три године од дана извршене прекњижбе.

Истина, некадашњи Закон о основним својинско-правним односима, који је био на снази у вријеме СФРЈ, је у чл. 29 прописивао да се на земљишту у друштвеној својини не може стећи право својине путем одржаја. Међутим, измјенама и допунама тог закона из 1996. године (,,Сл.лист СФРЈ“ бр. 29/96, који је ступио на снагу 3. августа 1996. године), та законска одредба је брисана, тако да је од тада могуће стицање права власништва и на стварима у друштвеној, сада државној својини. Ове измјене у својим прелазним и завршним одредбама нијесу предвиђеле њихово ретроактивно дејство, па стога њима није извршена конвалидација ранијег државинског стања у погледу услова и тока рокова за одржај, због чега се рокови за одржај могу рачунати само за убудуће, почев од дана ступања на ових измјена снагу. Но, за случај да та имовина никада није била уписана као државна, ове одредбе не важе, већ је држава прије свега дужна да докаже своје право својине на тим некретнинама.

На случајеве гђе је неко лице уписано као власник непокретности или је њен држалац, или је у управном поступку утврђено да је право својине стекао по неком другом правном основу, као што је примјера ради грађење, нема мјеста примјени одредбе чл. 62 предложеног Закона о вјерским заједницама. Ово стога што држава, нити било ко други не може по самом закону (,,еџ леге“) постати власник на непокретностима на којима већ постоји уписано право власништва, или на оним чији је власник познат или је њихов држалац. Ово стога што се одредбом чл. 58 Устава Црне Горе јемчи право својине и прописује да нико не може бити лишен или ограничен тог права, осим када то захтијева правни интерес, уз правичну накнаду. Отуда наведена одредба предложеног закона представља један вид покушаја национализације без накнаде, што би било незаконито и неуставно.

Када је у питању одредба чл. 63 предложеног закона, она може створити низ недоумица и погрешних тумачења. Том предложеном одредбом прописује се обавеза органа управе надлежног за послове имовине да у року од једне године од дана ступања на снагу тог закона, утврди, дакле без претходног вођења спора против оног ко је већ уписан као власник неке некретнине или је њен држалац, вјерске објекте и земљиште који су у смислу чл. 62 тог закона државна својина, извршни њихов попис и поднесе захтјев за упис права државне својине на тим непокретностима у катастар непокретности. Дакле, и овђе је уочљиво да се доношењем предложеног закона црквена имовина покушава превести без претходно вођеног судског поступка, чак и у случајевима гђе већ постоји уписани власник или лице за које се претпоставља да је власник. С тим у вези, није направљена разлика између термина,,упис“, који представља израз за прву евиденцију права власништва, и препис, којим се врши прекњижба са претходно уписаног лица на друго лице, чиме се покушава незаконито заобићи вођење судског поступка ради признања права својине. Јер, за разлику од непокретности које нијесу уписане у катастру и чији је власник непознат, које по закону уистину постају државна својина, то није случај и у погледу непокретности које су већ уписане као власништво неког лица, односно чији је власник познат, већ је нужно претходно вођење судског поступка ради признања права својине у корист оног ко пледира своје право својине на тој имовини.

Да резимирам, у случајевима гђе је неко лице уписано као власник непокретности у катастар непокретности или је држалац те имовине, није могуће вршити пренос на основу самог закона, како се то покушава учинити предлогом, простим вршењем пописа те имовине и подношењем захтјева за упис на име државе, већ је једини пут да држава уколико сматра да је власник имовине уписане на цркву или је у државини цркве, покрене и води парнични поступак у којем ће доказивати своје право власништва на тој имовини, прибављањем доказа о куповини или грађењу, или доказа о неком другом правном основу стицања, прописаним одредбама Закона о својинско-правним односима.

(Аутор је адвокат)

Извор: Вијести

Pin It on Pinterest

Share This