Select Page

Једном давно, рече отац Фотије, била два ловца птица који су отишли да разапну замке на некој планини. Разапеше их и сутрадан када се вратише – шта угледаше? Њихове мреже биле су пуне дивљих голубова. Јадне птице очајно су покушавале да се ишчупају, али су чворови били чврсти; голубови су најзад били притешњени један из другог, чекали су и дрхтали.

– Сама су кожа и кост, те проклете птице – рече један од ловаца. – Како да их продамо на пијаци?

– Хранимо их добро неколико дана да бисмо их угојили – рече други.

Дадоше им обилно семена, донесоше им воде. Голубови стадоше халапљиво да једу и пију. Један једини голуб је одбио да пипне семење. Идућег дана хранили су их исто тако. Голубови су се гојили наочиглед. Само је непокорни  мршавио и без престанка покушавао да прође кроз петље на мрежи. Најзад, ловци дођоше да их понесу на пијацу. Голуб који је одбијао да једе, толико је смршао да се једним лепетом крила пробио кроз мрежу и, слободан, полетео увис…

Ево бајке, децо моја, рече отац Фотије. Зашто сам вам је испричао? Ко може да ми објасни? Ви, старци, шта ви кажете? Али, старци су ћутали.

(Текст је на енглеском језику коришћен као поучни материјал интерактивних радионица на међународном сусрету православне омладине ,,Млади у потрази са слободом” у Румунији, Јашију, 1- 4 септембар 2017. Преведена верзија текста је преузета из романа Никоса Казанцакиса ,,Христос поново разапет”, Суботица- Београд, 1972.)

Приредила: мастер теолог Миланка Тешовић

 

Pin It on Pinterest

Share This