На данашњи дан, 6. децембра 1865. године робовласништво у САД је званично укинуто када је ратификован Тринаести амандман на Устав САД. Робовласништво је први облик класног и израбљивачког друштвеног уређења, а темељи се на приватном власништву и на раду робова. Појавило се још у древна времена кад су Сумерани, Египћани, стари Грци и Римљани држали робове. У XV вијеку почела се развијати велика трговина робљем кад су Европљани почели да продају ухваћене Африканце и на томе зарађивали бродовима их преко океана превозећи као радну снагу у европске колоније. Та трговина људима трајала је до XIX вијека и знатно утицала на афричке и америчке културе. Данас је ропство законски забрањено али још увијек постоји – у неким дјеловима свијета у масовним размјерима: процјењује се данас да у свијету има око 30 милиона људи у ропском положају, много и у Европи. Међународна трговина робљем данас се углавном назива енглеским термином трафикинг, а предмет такве незаконите међународне трговине је око 3 милиона људи. Афроевропску трговину робљем започели су Португалци око 1440. године, а свој врхунац достигла је под вођством Енглеза који су бродовима превозили преко Атлантског океана велики број Африканаца као робовску снагу на плантажама памука и дувана у њиховим америчким колонијама. Више од седам милиона Африканаца, према неким процјенама, превезено је из Африке да би у Америци живјели у биједи и сиромаштву. Та је трговина доносила велику добит европским и афричким трговцима, а уништила је неколико афричких краљевства. Производња тропских пољопривредних производа (попут кафе, памука, шећера, рума) уз употребу ропске снаге је била јако профитабилна и представљала је главни извор прихода колонијалних империја, а послије и осамостаљених држава Сјеверне и Јужне Америке: процјењује се, тако, да је Конфедерација Америчких Држава након проглашења независности (која је довела до Америчког грађанског рата) представљала захваљујући пољопривреди заснованој на ропском раду четврту највећу економију на свијету. Трговци из енглеских лука пловили су у западну Африку и размјењивали робу за Африканце који су били ухваћени и доведени до обале. Робови су се жигосали попут стоке и бродовима превозили у Америку. Између 1701. године и 1810. године више од милион Африканаца умрло је од гушења, болести или изгладњелости на путовању преко Атлантика које је трајало и до десет недјеља. Робови су били оковани ланцима како не би скочили преко палубе зато што је губитак роба значио губитак добити.
Капетани једрењака куповали су црнце. Онда би их натрпали у биједно загушљиво потпалубље, везали ланцима и пловили према Америци што су могли брже (а то је било врло споро) надајући се да губитак на путу неће бити већи од 10% до 15%. Капетан брода обично би се оправдано бојао побуне па би наредио да се затвореници у потпалубљу окују ланцима; понекад су их једном дневно изводили на палубу да удахну ваздух и тјерали да скачу како би обновили циркулацију. То се сматрало толико нужним за здравље, да су затворенике бичевали ако би одбили. Када доведу робове из унутрашњости затворе их све заједно у дашчару саграђену за то поред плажа. Они за које се установи да су здрави и подобни одвајају се на једну страну, а остали на другу. Свима који су проглашени подобнима на груди се ужареним жељезом утискује знак Француске, Енглеске или Холандске фирме како би свака држава могла разликовати своју имовину и како би онемогућили трговцима да их замијене за друге, слабије. Робови су по цијеле дане напорно радили на плантажама на југу Сједињених Америчких Држава или су радили у кућама кувајући и чистећи. Становали су у колибама и спавали на подним простиркама. Црнци нијесу имали никаква права; били су имовина власника плантажа. Због таквог угњетавања, избило је више од 250 робовских побуна.
Приредио: Миомир Ђуришић
