Select Page

,,Слушао сам, посматрао и записивао у својем срцу неизбрисивим мастилом: све је то било помјешано са сузама и крвљу, зато је у мојој маленој глави остало свештено благо. Никада нисам питао да ли је истина оно што сам чуо…”

 

Слушкиња Елена

 

Елена је живјела у живописном селу Карпениси,  и још од дјетињства сиромаштво је било њен вjерни сапутник. Удали су је за човека грубе нарави. Убрзо послије свадбе, да би имали од чега да живе, Елена почиње да ради као слушкиња. Мужевљева зарада била је недовољна и за њега самог. Од прекомјерног рада, ноге ове мале жене личиле су на гране винове лозе. Тако је говорио мој покојни отац, додајући  да је ова жена била у потпуности измучена. Њена душевна патња и тјелесне немоћи довели су је у наш манастир гдје је почела да нам помаже сваке године око храмовне славе – Успења Пресвете Богородице. Тамо сам је и упознао, а онда ми је испричала о великом чуду које је доживјела.

,,Ја сам, оче, радила од јутра до сјутра, а увече би ме мој покојни супруг тукао за најмању ситницу. Шутирао ме по поду, као кад момци ударају фудбалску лопту.

У то вријеме сам служила код једног љекара. Добро ме је плаћао, али је био окрутан као и мој супруг. Није ми дозвољавао да ријеч кажем о томе што сам чула и видјела у његовој болници. Једном приликом пошла сам да бацим смеће. Узела сам канту на леђа и кроз хладну ноћ отишла на ђубриште. Путем сам чула тихи дјечији плач. Осврнула сам се око себе, али никог нисам видјела. Ухватио ме страх, и почела сам да се крстим. ,,Ово је вјероватно, нечастиви” – помислила сам. – На путу никог није било, а ја сам непрестално чула дјечији плач. Код ђубришта сам скинула поклопац са канте и тада угледала дијете обливено крвљу.

,,Пресвета Богородице, шта да радим? Доктору ништа не смијем рећи, јер га је он бацио. А како да га покажем мужу?  Заклао би ме као васкршње јагње. Да не помишљам, шта му још може пасти на памет.” Дјете сам умотала у кецељу. Било је топло и плакало је. ,,Грлила сам живо створење Божије. Моје срце ми не дозвољава да га бацим. Понијећу га кући, а Бог ће ми помоћи.” Пољубила сам га. Из главе му је текла крв, вјероватно га је погодио поклопац од канте. Узела сам га  однијела кући. Као што сам ти већ рекла, оче, снажно сам га пригрлила, да би му било топло.

Код куће није било никог, па помислих: ,,Бог је са мном”. Детенцe сам умила,  умотала у стару спаваћицу  и подојила. Срећа је да сам прије овог догађаја била дојиља па сам имала млијека. Да би мој птић имао гдје да спава положила сам га у дрвену карлицу у којој бих мијесила тијесто. Закрстила сам га  ријечима:,,Пресвета Богородице, учини тако да он не плаче.” И Богородица је оче, учинила  чудо: није ниједном заплакао! Дојила  сам га тајно и стављала да спава испод нашег кревета. Дрхтала сам од страха када би супруг долазио кући. Срце би ми препукло при помисли шта би било када би детенце заплакало.

Вријеме је пролазило, и он је почео пузати. Једног поподнева, док смо ручали, он је испузао испод стола. Када га је угледао, мужу су очи засијале као у лава.

-Шта је то?- питао је.

Прекрстиавши се открила сам  му своју тајну. Био  је дирнут мојом причом  и  дијете  је прихватио као рођеног сина. Тај мој син  је сада ожењен и ради у Карпенисију. Стално ми помаже за разлику од моје рођене деце.

Кад год би причала о томе, Елена би увијек плакала. Говорила  је веома сликовито, да сам и ја осјећао као да сам био поред ње у свим тим догађајима.

Често сам је питао:

-Ти се ниси трудила да сазнаш, ко су му родитељи?-

Она је одговарала:

– А чему би то допринијело? Сматрам га својим и бринем о њему више него о рођеној дјеци. То што се са њим десило побудило ме да савјетујем жене које служе код љекара: ,,Пажљиво гледајте шта се крије у кантама за смеће које носите на ђубриште.” Можда је гријех давати такве савјете, али ми се чине исправним.

Записао сам ову причу да Еленин поступак не би пао у заборав али и да се сазна за чудо Пресвете Богородице Која је две године уздржавала младенца од плача.

Ако сву нашу наду положимо у Бога, Он ће за нас све учинити.

 

Архимандрит Григорије (Зумис)

(преузето из књиге ,, Люди церкви, которых я знал”)

Превеле: Миланка Тешовић и Јагода Милета

Pin It on Pinterest

Share This