Izaberite stranicu

Предавање Српска сакрална архитектура XIV века на територији данашње Македоније одржано у Српском културно-информативном центру СПОНА у Скопљу 25.новембра, имало је за циљ  указивање на најзначајније владарске и властеоске задужбине.  Имајући у виду да је реч о задужбинама које су настајале почев од времена владавине краља Милутина (1282 – 1321), краља Стефана Дечанског (1321 – 1331) и краља и цара Стефана Душана (1331 – 1355) обухваћен је сразмерно велики број задужбина, уз изузетак храмова на територији Охрида које су остављене као засебна целина која ће бити приказана аудиторијуму у првом кварталу 2020. године.

Присутном аудиторијуму приказане су архитектонске карактеристике Цркве Светог Ђорђа у Старом Нагоричину, Цркве Светог Никите у Чучеру, Цркве св. Николе у Псачи, Цркви Св. Архистратига Гаврила у Леснову, Цркви св. Николе у Љуботену, Богородичина црква у Матејче, Цркве св. Димитрија у Марковом манастиру, Цркве Св. Андреје на реци Трески. Могло би се рећи да је предавање имало за циљ да прикаже својеврсни nexus између испитивања начина приказивања архитектуре, затим остварених градитељских дела и њиховог значења.

Излагање је започето приказивањем ауторских фотографија које је предавач Јасмина Ћирић снимила на терену. Црква Св. Ђорђа у Старом Нагоричину приказана је са свим детаљима екстеријера, који нису до сада у историографији приказана са толико појединости. Наведен је посебан значај ктиторског натписа изнад западног портала храма и неопходности синтетског посматрања слике и Речи. Врата представљају својеврсну семантичку и комуникативну раван: верници се моле и целивају врата која тако постају део дијалога. Градитељи и ктитори овако конципованих структура у већој или мањој мери били су свесни оваквих значења, уписијући своје име у натпису и уграђујући себе у периметар Богом штићеног простора.

Јасмина Ћирић је истакла да се значење улазне конструкције, посебно западног портала, може и мора сагледавати у контексту значења целокупне западне фасаде коју маркира мотив Херакловог чвора изведеног на бифори изнад портала. Како је истакнуто ,,мотив Херкловог чвора обично се налазио уз представе Богородице или уз представе светих ратника. У Храму Св. Ђорђа, Хераклов чвор се најнепосредније везује за Милутинове војне подухвате особито уколико се има у вези ктиторска композиција на којој је насликан краљ Милутин поред Св. Ђорђа са исуканом мачем“.  Посебно је занимљива друга раван значења Херакловог чвора. Исти мотив је приказан на Краљевој цркви у Студеници, али на бифори олтарске апсиде што се доводи у везу са чвором материнства и Богородицом. Имајући у виду да се овакав чвор налази на апсиди као и то да се облик апсиде доводи у везу са Богородичином утробом која је родила Христа Врата од Правде, наведено је да се оваква иконографија чвора може анализирати као молитвени израз краља Милутина и краљице Симониде за потомство, особито уколико се узме у обзир садејство изведених фресака (пољубац Јоакима и Ане испред Златних врата Јерусалима, Рођење Богородице и у зони изнад Рођење Христа Богомладенца).

Нарочито занимљив сегмент предавања представља осврт на истраживање цркве у Старом Нагоричину и истраживања византолога Габријела Мијеа и младог архитекте Ђурђа Бошковића.

Након завршетка Другог византолошког конгреса у Београду који је одржан од 11. до 16. априла 1927. године, Габријел Мије је обилазио српске средњовековне цркве и манастире. Из тог периода, током и после Другог византолошког конгреса, датира и познанство Ђурђа Бошковића, тада двадесеттрогодишњег архитекте и сарадника Народног музеја, са Габријел Мијеом. Млади архитекта Бошковић вероватно није ни слутио да ће захваљујући том познанству остварити плодну научну сарадњу која ће трајно утицати на његов истраживачки рад. Као француски ђак који је прва три разреда средње школе завршио у градићу Мо, у департману Сене и Марне, потом у Фонтенблоу, додељен је Габријелу Мијеу за техничког сарадника и пратиоца у истраживању споменика српске средњовековне уметности.

Том  приликом посетили су Цркву Светог Ђорђа у Старом Нагоричину код Куманова када је Бошковић запазио занимљиве архитектонске детаље који су говорили у прилог томе да је Милутинова задужбина подигнута над остацима старије цркве. Присећајући се тог догађаја и са каквим усхићењем је своја запажања саопштио Мијеу који је у том тренутку имао већ вишедеценијско искуство истраживања и снимања споменика средњег века, Бошковић је касније изјавио: ,,Могао је Мије ту опсервацију с обзиром да сам му био додељен као технички сарадник, слободно да користи. Али не. Велики научник ме је ухватио под руку и рекао: – Ви сте то доказали, Ви ћете то и да обрадите“.

О синтези орнамента и опеке, порукама фасада које обилују широким репертоаром орнамената комплексних богословских значења, било је речи у делу излагања о Цркви Св. Никите у Чучеру код Скопља. Приказане су фотографије са зумираним детаљима централне странице апсиде где је у опеци изведен мотив Врта Ограђеног. Апсида као носилац разноврсних орнамената изведених опеком управо садржи и наративне ознаке у свом екстеријеру, ознаке које у својој твари поседују различите атрибуте Божанског, а чије се присуство најављује вернима пре него што кроз западни портал уђу  у храм. Бројни су и вишеструко корисни наведени цитати извора у вези са метафоричним приказивањем овог мотива који се доводи у најнепосреднију везу са Богородицом. Исто тако наведено је да би опеку као материјал требало посматрати наиконолошком плану као  ћелије и ,,живо камење“ оличено у људима који долазе на сабрање. Опека, произведена од суве екзалтације земље, посматрана је као класичан елемент ватре повезан квалитативно са енергијом стварања. У Платоновом Тимеју, његовом главном космолошком дијалогу, земља се повезује са геометријским обликом тетраедра који је састављен од четири троугла који се неретко јавља непосредно уз врата у архитектури XIV века. Тумачећи овај Псалам Свети Василије Велики каже ,,Овај свет је смртан и он је земља умирућих… а Земља Живих је станиште оних који не умиру кроз грех, него живе истинити живот у Христу Исусу“.

На примеру обликовања западне фасаде Цркве Светог Николе у Псачи, задужбине српског великаша кнеза Паскача  и његовог сина севастократор Влатка, а имајући у виду питање шта се посматра и шта је посматрач научен да види, приказано је како је могуће разумети «поруке» опеком остварених геометријских представа у литератури препознатих као «аниконична декорација». У слику западне фасаде у коју је утиснут мотив тријумфалног лука, уклопљен је и мотив Дрвета Живота, непосредно уз западни портал. Дрво Живота као орнамент од опеке, која је земљана твар,п анализирано је као универзални архетип ,,све зидове у дому унаоколо искити резаним херувимима и палмама и развијеним цветовима изнутра и споља“ (1 Цар. 6:29). Посебно акцентован портал на прочељу посматра се као органски односно интегрални део фасаде.  На примеру храма у Псачи показано је да врата представљају ,,простор“ зидне површине коју је ако је судећи по малобројним изворима задовољство гледати јер је носилац ,,мудрости наших времена“  – икономије. Тријумфални лук изведен у Псачи  је зидна ,,мембрана“ где се пласирају одређени чиниоци зида омеђени порталом у средини.  Пролазак кроз врата је визуелни пролаз: верник усмерава поглед преко ниша пласираних у зидну површину. Другим речима, верник прелази у лиминално стање у складу са визуелним опажањем које се активира и приказаним орнаментима. Зид као епидерм цркве, за разлику од античког вела или катапетазме византијског иконостаса која омогућава само повремени увид у слике, омогућава константну визију очима верника.

На примеру  фасадног обликовања Леснова односно ,,спољашњој“ слици најсветијег простора Храма Св. Архистратига Михаила у Леснову подигнутог вероватно око 1340/41, испод назубљеног венца опеке анализиран је удвојени меандар који сачињавају удвојене опеке дијагонално положене, док се на њихове завршетке опека прислања под углом од деведесет степени са горње стране усмерена према десној страни, а са доње лево, према јужној страни. Систем ређања опеке говори о уметничким вештинама мајстора који је зналачки водио рачуна о фином преплитању геометријских орнамената који у поступку визуелног опажања попримају веома компликоване форме. Исти орнамент је изведен на одећи деспота Јована Оливера, што је показано како на ктиторском портрету у наосу, тако и у припрати. Међутим, идеја светости орнамента подвучена је додатно мотивом шах поља изведеног на патосу лесновског храма, непосредно уз ктиторску композицију. У питању је мотив дворишта Табернакла који се неретко у црквама XIV века појављује у горњим зонама храма. Истини за вољу, у Леснову се јединствено и сасвим ретко налази непосрдно уз ктиторску композицију, што наводи на промишљања значења мраморног патоса и простора којим као верници ходамо. Мрамор као носилац карактеристике ,,транспарентне глаткоће“ (διαυγὴς λειότης) асоцира на мирно море. Мрамор означава пре свега Исуса Христа и његово ходање по води. Четврто царство, које је цар Навуходоносор видео у сну у облику идола од железа и земље, представљало је царство римско. Камен одваљен од планине који је ударио у идола и срушио га у прах, предображавао је Христа, оснивача једног новог царства над царствима ,,које се до вијека неће растурити“ (Дан. 2, 44). Такав камен поставио је Бог на Сиону , светој гори Својој, да буде темељ новога царства непропадљивога – царства хришћанског. Христос је изговорио свак ко падне на тај камен разбиће се, а на кога он падне сатрће га (Лк. 20, 18). Таквим речима Он је опоменуо све зидаре да не смеју зидати изван Њега, Камена Темељца.

Издвојен део предавања чини излагање о Цкви Св. Николе у Љуботену. Властелинка Даница је ту подигла своју задужбину за време краља Душана. Она је била мајка заповедника града Звечана. Храм је мали монумент о успешном добу старе српске уметности, сведок зидања каменом и опеком. Оквир портала је од камена са словима Д и М, асоцирајући на Димитра и молитвени помен његовог имена. Љуботен је дуго био у рушевинама, а временом су страдали горњи делови конструкције. Трагови безумних људи су остали на фрескама и зидовима. Око 1348. године је живописана црква, фреске су оштећене а није поштеђена ни ктиторска композиција. Лик цара Душана је већи од ликова светитеља. Фреске у Љуботену се разликују од нашег живописа XIV века. Уметник је лишен заноса. Сликарство као да је епигонско по форми, предсказује будућност односно теме које ће бити разматране тек у сликарству храмова Моравске Србије. У овом сегменту предавања Јасмина Ћирић је посебно истакла потешкоће у фотографском снимању храмова који се налазе на територији Љуботен и Матејче, што је последица оружаних сукоба албанске паравојне формације из 2001.године када су поменути храмови између осталог претрпели знатна оштећења.

Наведен је пример када је предавач била ангажована као стручни водич колегама из Русије, кустосима из музеја Ермитаж и професорима Историјског факултета у Петрограду. Том приликом, октобра 2012.године, упркос поседовању дозволе на име Јасмине Ћирић за фотографско снимање храма у Љуботену, није било могуће снимити цркву. Јасмина Ћирић је навела да је том приликом на сопствени ризик снимила неколико фотографија ентеријера и једну фотографију апсиде цркве светог Николе у Љуботену.  У истом тону је настављено и у делу предавања посвећеном Успењском храму Пресвете Богородице у Матејче. Наводећи исти пример немогућности реализације фотографисања ентеријера храма, Јасмина Ћирић је искористила пример да покаже и фотографије које је у више наврата снимила госпођа Јасмина Зисовска, археолог.

У овом делу излагања подробно су наведени конзерваторски проблеми Успењског храма, као и трансформације и реинтерпретације историје овог бисера српске сакралне баштине. Јасмина Ћирић је указала публици наподатак да је ова црква препуштена слободном тумачењу и слободној употреби аланских становника у непосредној околини Матејче, о чему сведочи пример псеудоисторичних тумачења која опонирају реалности, тј. да је по мишљењу савременог албанског живља реч о наводној џамији коју је цар Душан преобразио у цркву. Отуда и привид да су и сама струка, али и стручне институције предали забораву овај јединствени пример српске средњовековне баштине.

У закључним разматрањима предавања наведене су две задужбине које се везују за ктиторство породице Мрњавчевић: Црква Светог Димитрија у Марковом манастиру и Црква Св. Андреје на реци Трески. Уз подсећање да је Марков манастир започет 1345.з а време цара Душана, а да га је завршио 1377. краљ Вукашин Мрњавчевић и краљ Марко, указано је на посебно важан символички садржај источне фасаде храма. Након слајда који приказује цртеже поменуте фасаде и како је извесне орнаменте приказао архитекта Ђурђе Бошковиће још далеке 1934.године, приказани су детаљи изведени опеком: шаховска поља, мотиви ромба (дијаманта), мотив Дрвета Живота.

Да би се адекватно разумела идеја овог сегмента фасаде неопходно је подсетити се Козме Индикопловца и његове познате ,,Хришћанске топографије“. У VI веку Козма Индикоплов из Александрије је у Хришћанској топографији  изнео идеју да је Шатор савеза који је Бог показао Мојсију на Синајској гори у ствари слика света. На основу сачуваних илуминираних рукописа „Хришћанске топографије“ из 9. века види се да је свет представљен у облику четвороугла с јасно назначеним рајским рекама које га наводњавају и океаном који окружује део икумене насељен људским родом. Основица је Земља а небо је покривач (наведеним описима управо ваља и додати основну поделу фасада позносредњовековних српских храмова на две зоне које су раздвојене кордон венцем. Истовремено Козма пореди квадрат са Ковчегом заветним. Било да је реч о квадратно обликованим опекама или првоугаоно обликованим опекама које шаховска поља, тако да понављају символ дворишта и крова Табернакла који су илустровани и у Козмином рукопису.

Препознајући у једној слепој ниши апсиде Цркве Св. Димитрија мотив Дрвета Живота, Јасмина Ћирић је скренула пажњу да се пласирање таквог мотива свакако не  може сматрати тек ,,шарањем опеком“, већ промишљеним пласирањем символа Еденског врта. По веровањима хришћана, Еденски врт је, будући место стварања, морао бити и место коначног искупљења. Рај је истовремено место првог греха, обећана земља месијанског спасења и крајње почивалиште људског рода, то јест праведника у времену које долази. Чак и после изгона Дрво живота још је увек доступно и уско је везано за место где ће се искупљење читавог људског рода остварити.

На онтолошком плану, сви примери обухваћени предавањем, приказују развијена учења о ширењу и скупљању унутар суштине духовне климе у оквиру српских земаља у XIV веку. Овакве интерпретације нису изграђене на основу апстрактних хијерархија, већ по истинском уверењу ктитора и њиховог директног унастањивања у Небеском Јерусалиму, као и учешћу сваког појединачног бића у Богу.

Могло би се без преседана закључити да су примери обухваћени овим предавањем најуспешнија синтеза литургијско-космолошког схватања српске друштвене лествице XIV века. Наведене сакралне целине представљају својеврсни увод у предстојеће предавање у СПОНИ о охридским црквама и планирању сакралне парадигме средњег века на линији Охрид – Прилеп – Штип у којој сваки ходочасник кружи, путањом сакралних тачака отелотворених у храмовима различитих патрона.

 

Извор: СПОНА

 

 

Pin It on Pinterest

Share This