Izaberite stranicu

Једна од главних прича Старог Завјета је она о Авраму, оцу јеврејског народа, али и духовном оцу свих хришћана и муслимана. Не каже се случајно да није било Аврама, не би било ни Исака, ни Јакова, ни Мојсија, ни Давида, тј. никад не би ни почела читава лоза вјерских вођа који су обликовали историју јеврејског народа. Из тог истог народа су настали хришћанство и ислам, тако да историја макар 2/3 свјетске популације вуче коријен из ове приче. Осим тог неизмјерног утицаја, сама прича о Авраму тјера сваког на неки немир, на дивљење и на самопреиспитивање захваљујући којем су настала многа филозофска и умјетничка дјела (најпознатије је Кјеркегорова анализа Страх и дрхтање), те је морамо изнова поближе испитивати.

 

Та прича иде овако – Аврам је био један од првих којима се Бог појавио, рекавши му да је изабран, јер ће од његовог сина настати изабрани народ. Упркос томе, његова жена му дуго није могла подарити тог сина. Зато је са служавком (јер је обичај био такав, ако жена не може да се роди, мушкарац је имао право да нађе другу да оствари пород) добио сина Исмаила, дуго мислећи да ће га он наслиједити и бити изабраник којег му је Бог обећао. Али, ненадано у дубокој старости његова жена затрудни и роди Исака, по предању правог сина који ће и бити родоначелник изабраног народа. Тако је Аврам, који је по Старом Завјету тада имао већ преко стотину година, отјерао од себе служавку и Исмаила (од њега су наводно настали Арапи – Исмаелити) и уживао док је гледао Исака како расте, имајући у виду пророчанство које ће он испунити. Ипак, долази до неочекиваног обрта у причи. Када је Исак имао девет година, Авраму се поново појавио Бог и наредио му да поведе Исака на брдо Морија, гдје ће га жртвовати. Овакав обрт је морао дубоко погодити Аврама, обећање да је изабран и да ће његов пород бити заслужан за читав један народ одједном пада у воду. Не само то, већ је он тај који сам себи мора пресудити и притом је могуће да је Бог који му се приказао заправо једно зло и наопако биће.

 

Прича се завршава срећно по Аврама и Исака. Отац западних религија је послушао Божју заповјест и повео сина на Морију, припремио жртвеник и замахнуо ножем када се појавио анђео, умјесто Исака поставио јагње и тиме га спасао. Традиционално, за поуку ове приче се узима тумачење по којем Бог никад није ни хтио да убије Исака. Једина сврха његове запосвјести је да тестира Аврама, да види да ли му је био послушан само док му је то ишло у корист, или је спреман да се одрекне оног што му је најмилије зарад свог Бога. Пошто је Аврам на то био спреман до последњег тренутка, заслужио је да понесе епитет изабраног, заслужио је да буде неко ко је вриједан да од њега почне читав род једног (изабраног) народа. Суштина је да Богу треба бити послушан чак и кад његове заповјести немају пуно смисла, јер нико не може схватити путеве Његове, али да се увијек можемо поуздати у то да ће на крају све испасти на добро, јер Бог може само добро да жели.

 

Поменуо сам на почетку (а и више пута у претходним текстовима), како је ова библијска прича произвела многа умјетничка и филозофска дјела, те је неопходно поменути анализу из оног најпознатијег – Кјеркегоровог Страха и дрхтања. Наслов није изабран случајно. Данског Сократа је прије свега инстересовала сама фигура Аврама, човјека коме је толико тога обећано да би му једним покретом било одузето, а он сам је тај који себи треба да зада коначни ударац. Страх и дрхтање су зато осјећања која је он морао да има приликом највећег душевног лома који би неко могао да осјети. Кјеркегор није био задовољан објашњењем који су нудили црквени оци тог доба – они би рекли да је убиство и свако насиље забрањено, али да је Авраму било дозвољено (штавише захтјевано од њега) зато што је он посебан. Није чудно зашто једног филозофа овакво разјашњење није задовољило. С једне стране, он је прихватио тумачење да убиство (и позив на убиство) крши сваки етички закон, да негира опште добро свих нас. Али с друге је истакао да је сваки човјек индивидуа, и да кроз емотивне ломове страха и дрхтања може да се приближи Авраму и постане „витез вјере“. То инвидуално на крају увијек превазилази опште, јер човјек није група, већ јединка. Зато Кјеркегор, анализирајући Аврама, истиче да је он у једном тренутку морао да падне у „бесконачну резигнацију“ прихватајући да је све чему се надао изгубљено и да је остао у том резигнираном стању одбацио би Бога и своју судбину. Али Аврам је направио следећи корак, извео скок ка вјери и иако се с једне стране помирио са губитком свега, с друге стране је вјеровао у апсурд, да се чак и изгубљена ситуација може добити и тиме је схватио суштину Бога и потежући нож спасио Исака и своју судбину. Тако је Кјеркегоров Аврам заправо идеал који је схватио суштину људске егзистенције и коме треба тежити ако желимо да живимо потпуно – вјерујемо снагом апсурда, снагом вјере по којој је за Бога све могуће.

 

Другачије тумачење од овог долази од једног од најчувенијих кантаутора, Леонарда Коена. У његовој пјесми Сторy оф Исаац (Прича о Исаку) он читав догађај описује из Исакових очију, из очију деветогодишњег дјетета који још не разумије приче о боговима и народима, о изабранима и пратиоцима али свеједно без поговора прати свог оца, не покушавајући да побјегне или се скрије. При крају друге строфе, опис читавог догађаја се завршава стиховима: Учинило ми се да сам видио орла, али можда то бјеше лешинар (Thought I saw an eagle, but it might have been a vulture). Ови стихови добијају смисао у следећој строфи када Коен директно прозива све који су спремни да жртвују будућу генерацију зарад тренутне. Можда је Аврам био орао, храбар и постојан у својој намјери, али они који се данас играју Аврама и граде олтаре, не смију то више чинити, не смију лешинарити над младошћу. За кантаутора је прича о Авраму и Исаку примјер који се злоупотребљава да би се оправдало жртвовање младих ради старијих, позиционираних. Свака генерација која је ратовала је то чинила, правдајућо те ратове неким вишим циљевима. Данашње власти такође то чине, не само ратовањем, већ уласком у дуг, уништавањем могућности за духовно и материјално напредовање, задужујући се за лагодан живот њих, чије ће дугове платити неки који дођу касније. Ови „Аврами“ не превазилизе општо ради индивидуалног, већ уништавају индивидуу ради неке замишљене општости којој сви наводно робујемо. Та општост се најчешће назива држава.

 

То су три приче о Авраму. Свако од нас може да изабере којем ће да стреми. Прва прича нам говори о вјери за коју би неки рекли да је сулуда, зато што има повјерења да ће Бог до краја ријешити све како треба, прича искрено религиозног човјека. Друга верзија Аврама представља идеал којем морамо стремити, ако желимо да нашу индивидуалност развијемо на добрим основама, превазилазећи површности „општег“ свијета и ограничавајуће заједнице притом не чинећи никаквог гријеха. Трећа верзија је нажалост свуда око нас, и нажалост многи међу нама су спремни да уништавају праву ширину индивидуалност кријући се иза неких наводно општих а суштински апстрактних принципа, све зарад своје личне, тренутне користи. Обзиром да је ова верзија Аврама најчешћа, можда би било добро опет послушати Коенове стихове.

 

 

 

Извор: stefandjukic.com

Pin It on Pinterest

Share This