Izaberite stranicu

Крај новембра 2009. године био је датум празнине за српску књижевност. Овај пролазни и привремени свијет напустио је бард постмодернизма, преводилац и тумач Бајрона и Пушкина и авангардни курсор нових стилова писања и читања Милорад Павић. Прошли су миленијуми исписаних страница и књижевних анализа до појаве стила којим је Павић рушио табуе и устаљене клишее писања романа и прозе као средства људског изражавања. Хазарски речник, Предео сликан чајем, Унутрашња страна ветра, Вештачки младеж... говоре више од обичне лаичке и књижевне анализе. Павић је на аутентичан начин показао да слово и папир, писана ријеч и електронска форма немају устаљеност у нормирању вриједности писаног садржаја, већ је посебним стилом маште и реализма укомпоновао нове начине читања и писања, независно од мјеста гдје започиње читање романа. Ако је Милутин Миланковић из своје собе у центру Београда, радио аналитику грегоријанског и јулијанског календара, давао посебну синтаксу времену, историји и прошлости града у коме је остварио своју научну вриједност, и у поље истраживања уградио свој немјерљиви дио, Павић постаје наставак Миланковићеве мисије и интегративни фактор који у методологију књижевности уводи научну и свемирску аналитику времена и простора са укупним историјским садржајима. Попут кабла оптичког живца и његових укрштених путева ка центрима коре великог мозга, Павић укршта путање неспојивих зона и стилова књижевности, вежући српску прозу својим дубоким византијским коријенима и њеним органским дјеловима кроз друга историјска раздобља на начин невиђен у свјетској прозној теорији. Слојевитост балканске слагалице и српске књижевности Павић је увео у трансценденталну зону историје и религије романима Хазарски речник и Вештачки младеж. У времену санкција, приликом распада СФРЈ, у току  ратова у бившим југословенским републикама настало је Павићево, никад раније занемарено, потенцирање српске књижевности. Гласноговорник српског језика и српске књижевности чије име није било рентабилно у трусним политичким временима, остаће упамћен као светионик ћирилице и постмодернизма српског језика.

Хазарски речник Милорада Павића и Три поеме Матије Бећковића јесу исто штиво и наставак исте језичке матрице написане у прози и поезији. Попут електронске поште и језичког интернета, литерарне коте Милорада Павића настављају да живе и послије пишчеве смрти. Дјело Милорада Павића је доказни поступак за одбрану јединства српског језика и књижевности и материјал којим се доказује да је утапање српске културе у југословенски културно-језички простор био услов да Југославија од утопије постане реалност. Милиони начина којима се анализира и чита дјело постмодернисте српског језика, говори да је Милорад Павић путевођа нових токова ћирилице у свјетском језичком космосу. Изгубљени у времену док тражимо вјетрове којима су одуване бројне судбине знаменитих личности науке и културе, кроз Павићево перо сазнајемо постојање јединства природних и друштвених наука са лингвистиком и језиком.

Милорад Павић је недокучив и неописив. Док мирно спава у свом предјелу сликаном чајем, људски је ред да му одамо почаст на десетогодишњицу сеобе у Вишњи Јерусалим. Унутрашња страна постмодернизма чека свог настављача. До новог Павића будимо људи и чувари памћења!!!

др Батрић Бабовић

Pin It on Pinterest

Share This