На данашњи дан, 30. новембра 1609. године Галилео Галилеј је по први пут посматрао и направио цртеже Мјесеца путем свог телескопа. Галилео Галилеј се обрео у Риму 1633. године, на позив инквизитора. Суђено му је због заговарања забрањених идеја које говоре о фиксном положају Сунца и о окретању Земље око њега и око своје осе. Инквизиција је тражила од Галилеја да се одрекне овог јеретичног учења, што је он и учинио, плашећи се да га не задеси судбина Ђордана Бруна. Галилео Галилеј је проглашен кривим за јерес и осуђен на доживотни затвор. Већ наредног дана његова осуда је преименована на кућни притвор, у коме је велики научник и остао до краја свог живота. У вријеме у коме се вјеровало да је наша планета центар универзума, разлика између науке и јереси била је тања од врха пера којим су потписиване осуде на смрт. Тамо гдје данас бронзане статуе окупљају туристе не би ли направили још неку фотографију модерног Рима, некада су гореле ломаче на којима су стајали носиоци идеја сувише смјелих за вријеме у коме су живјели. Идеја о инквизицији настала је око XII вијека, када се јавила потреба за установом која се неће бавити теологијом у најширем смислу већ ће њен задатак бити превенција и борба против јереси. Бискупска, а потом и Папска света инквизиција, дјеловале су по принципу тајних оптужби и анонимних пријава. Свако је могао оптужити свакога из потаје, и инквизиција је у овоме била савршено дискретна, успјевши да у народ усади параноидни страх и општу сумњичавост. Уколико би оптужени признао гријехе и у тајности потказао своје саучеснике, био би помилован. У супротном, казна би била одузимање имовине, затвор или смрт. Као и многе друге учењаке тог доба, и Галилеја је отац присиљавао да постане љекар. Током студија медицине на Универзитету у Пизи, сасвим случајно, једном приликом се замислио посматрајући како вјетар љуља велики лустер који је висио са плафона. Користећи откуцаје свог срца као временску референцу, примијетио је да је лустеру потребно исто вријеме да направи један замах, ма колико да је лук којим се њихао био дугачак. Инспирисан, отишао је кући и овај експеримент поновио, овог пута користећи два клатна истих дужина. Потврдио је да је обома клатнима било потребно исто вријеме да направе један замах, без обзира на то што је једно заљуљао више, а друго слабије. Галилео се сматра изумитељем часовника с клатном, иако је било потребно скоро стотину година да се овакав часовник усаврши и постане прецизан. Уз помоћ свог телескопа, Галилео је прикупио неке од необоривих доказа који су могли постати емпиријска основа до сада само теоријском хелиоцентричном систему. Посматрајући планету Јупитер, примијетио је да се око њега крећу четири звјездице слабог сјаја. Послије пажљивог изучавања, схватио је да су то, заправо, Јупитерови природни сателити који орбитирају око своје матичне планете везани њеном гравитацијом. Њему у част, ова четири највећа Јупитерова мјесеца, од укупно 67, названи су Галилејеви мјесеци. Једна од најзначајнијих тврдњи које је изнио, био је доказ да планета Венера има своје мијене, сличне Мјесечевима. Хелиоцентрични систем је претпостављао овакав феномен, имајући у виду кружење Венере око Сунца, те самим тим и промјену освијетљености њене површине посматрано са Земље, али до тог тренутка фазе Венере нијесу могле бити доказане. Галилео је посматрао и Сатурн и открио његов систем прстенова. Служећи се примитивним телескопом, у почетку му се учинило да је Сатурн тројни планетни систем, да би тек касније, посматрајући Сатурн под другачијим углом, увидио да је погријешио. Још једна грешка које није био свјестан, била је откриће планете Нептун. Галилео ју је пронашао на небу, означио и описао њене карактеристике, све вријеме мислићи да је у питању обична звезда слабијег сјаја. Касније јој више није могао ући у траг, те је одустао од њеног изучавања. У Галилејево вријеме, није се знало за двије најудаљеније планете Сунчевог система – Уран и Нептун. Драматично откриће били су и кратери, планине и мора на Мјесецу, који су свједочили о несавршености небеских тијела, као и демистификовање магличасте траке која се протезала преко читаве небеске сфере, а коју зовемо Млијечни пут. Галилеј је схватио да ову маглу заправо чини стопљени и удружени сјај удаљених звијезда које насељавају нашу галаксију. Током последњих девет година свог живота, Галилеј је написао своје најбоље радове, високо хваљене од стране Алберта Ајнштајна, захваљујући којима је прозван оцем модерне физике. Галилео Галилеј је умро 1642. године, у свом дому, у 77. години живота.
Приредио. Миомир Ђуришић
