Прије 80 година, на дан Светог апостола Матеја од оца Вука и мајке Зорке, рођен је Матија Бећковић. Млађи пар мјесеци од Другог свјетског рата и старији четири године од авнојевске Југославије усадио је своје пјесничко Јајце изнад и изван зона деоба и раздора направивши од сопствене поезије најтврђи бункер српског језика и српски језик учинио најљепшом тврђавом живе поезије. Ратни вихор је након капитулације Краљевске војске породицу Бећковић довео у врлетна Ровца. Сјећања из раног дјетињства родна су груда Матијине небеске поезије. Колашински основац и нижи реални гимназијалац наставком средњошколског образовања у Славонском Броду и Ваљеву показује генетску мапу усталасане Црне Горе и ровачке микрокозме просијане кроз срчано поетско сито младог сирочета које је рођено вихором братоубилаштва у Другом свјетском рату.
Поезија Матије Бећковића су сузе и истина, праштање и помирење, очинство и синство, надање и васкрсење. На вјетрометинама времена, идеологија и политика поезијом као столпом Матија је бранио прошлост, садашњост и будућност. Рече ми један чоек, Кажа, Међа Вука Манитога, Чији си ти мали, Вера Павладољска, Метак луталица, Тако је говорио Матија, О међувремену, Леле и куку, Богојављење, Служба Светом Сави предмет су језичког истраживања и уводничари у бездан и невидио српског језика. Танана нарација истине која се меко саопштава, пјесника чини пророком ововремених збивања. Да је само написао поеме Учини ми љубав, Слава Теби Боже и Господи Помилуј био би највећи живи пјесник српског језика. Ако би нестала поезија на српском језику, а остала посвета Праху оца поезије опстали би и српски језик и поезија као Божја наука. У књизи 100 мојих портрета Матија је одсликао великане умјетности и поезије и инкорпорирао у њих жиг вјечности и непролазности. Ризиковао је да буде распет судом јавности и процијењен личним набојем према појединцима, али је Матијино саживљавање са судбинама опјеваних савременика дало пуноћу истине и јединство судбине пјесника и његових јунака. Монах писане ријечи и најсентименталнији исповједник српског језика живи судбину и горчину оца Вука Бећковића, ујака Крста Таушана, Митра Пешикана, Павла Ивића, Миодрага Павловића, Бране Петровића, Бранка Ћопића, Бранка Миљковића, Меше Селимовића, Ива Андрића…
По суду многих најближи је судбини Марка Даковића који је осудом злих језика умро као среброљубац. У авион који је полетио са Капиног поља и који никад није слетио, министар је понио само штап. На 100 годишњицу Подгоричке скупштине Матија Бећковић је дочекао Марка Даковића у Београду. Обојица чекају боља времена и народ који ће препознати истину како би Даковић са штапом и Бећковић са пером с разлогом свратили у завичај.
До тада Црна Гора ће пјевати кроз дјело апостола писане ријечи и чувара народног памћења.
На многаја љета поштовани Матија!!!
др Батрић Бабовић