Уз Мира Вуксановића четири су речи: књижевник, уредник, управник, академик. И све су на „ик”, примећује овај ризничар речи. Иза њега је пола века стваралаштва. И још више воли да пише оловком у руци, него да користи тастатуру, мада уме и с том технологијом. Написао је двадесет две књиге, а у његовој библиографији је више од 1.500 радова. Чак 44 године је управник библиотека, од Градске у Сомбору, преко Библиотеке Матице српске, до Библиотеке САНУ, где је и сада. За књижевни рад и бројне уредничке послове у култури добио је низ награда. Сада је добитник још једне – „Михајло Пупин”, која ће му бити уручена у Новом Саду. Награда носи то славно име наше и светске науке и највише је признање Војводине појединцу за укупно стваралаштво које даје трајан допринос развоју покрајине.
– Не верујем да има просвећеног човека, међу нама и другде, који не би помињање свог имена, макар и симболично, уз име Михајла Пупина доживео као узвишену част. Пупин је дао више примера који су јединствени. Уз презиме је додао да је Идворски и тако мало наше равничарско место уписао на мапу света. Показао је како човек може бити у исти мах и у земљи свог народа и у далеком свету. Заједно је узвисио научни, изумитељски, универзитетски и родољубни посао. Угледан и утицајан, близак људима који су водили најмоћнију америчку земљу, пресудно је утицао на ондашње решавање српског питања, државног и територијалног. Основао је неколико задужбина у месту рођења и у САНУ. У садашњем добу масовних у свет одлазака наших успешних људи требало би свакоме од њих поклонити Пупинову аутобиографску књигу Од пашњака до научењака.
Пупинова награда додељује се поводом 25. новембра, историјске одлуке о присаједињењу Војводине Србији. Како гледате на тај датум и Војводину данас?
Одлука о присаједињењу Војводине Краљевини Србији није донесена наглим начином. Од великих сеоба које су у седамнаестом и наредном веку водили српски патријарси Чарнојевић и Шакабента, уз мноштво одлазака пре и после тога, сваки Србин је са собом однео и носталгију за родним крајем и сваки је према својим способностима доприносио целини српске културе и укупне историје. Оно, дакле, што је сазревало вековима, што је нарастало и богатило се, природно је довело до одлуке да простор данашње Војводине буде трајно у Србији. Тај двоструки добитак требало би да редовно прослављамо у целој земљи, јер свако подсећање на важне датуме и заслужне личности уједињује традицију с нашим временом, учвршћује национални, државни и цивилизацијски континуитет, отклања непотребна „такмичења” ко је у чему први и разне врсте надгорњавања што их доиста можемо пријавити као уникатне поступке. Потребно је понављати истину да стабилна целина најбоље чува своје делове. Свака озбиљна држава има скуп циљева који су и повољни и обавезни за све њене становнике. Чини ми се да у томе мало заостајемо.
И ове године, као главни уредник Издавачког центра Матице српске, стојите иза једног од великих књижевних послова. Пролетос је изашло и десето коло антологијске едиције „Десет векова српске књижевности”. Какво светло едиција баца на нашу културу, језик, писану реч?
Миленијум српске књижевности, а то значи: уметности речи, неопходних мисли и порука, не означава само литерарни раст у нашем народу. Такав преглед има и културни и просветни и научни и национални значај. У постољу је усмена књижевност у свим својим облицима, највећи споменик народном говору и наш први продор у светску литературу, потом житијска књижевност, коју је започео Свети Сава у дванаестом веку, а онда редом, по епохама и разноврсним жанровима, до писаца који сада мисле и пишу на антологијски начин, заокружује се десет векова српске просвећености као доказ да такав и толики развојни пут има мало народа. Сто наслова досад објављених у нашој антологији, одабраним примерима, најбољим за своје време, успешно повезују векове и доносе нови поглед на целину наше духовности. Зато и јесте реч о подухвату од националног значаја, први пут с толиким временским и просторним захватом.
Много је наслова и аутора у тој едицији. Како сте одлучивали? Којим кључем сте откључавали то коло по коло?
Једини кључ који држимо у уредничким рукама је – вредносни. Тај кључ отвара две браве. Иза једне су имена писаца и наслови књига чија је вредност неспорна, односно на више начина раније потврђена. Ту су писци и књиге које чине канонски део корпуса, утврђеног и прихваћеног. Иза друге браве су резултати истраживачких послова, чији је смисао у томе да нигде, ни у далеком запећку, не остане заборављено ништа што је некад било утицајно, важно и вредно. То не значи да проналазимо свуда антологијске примере, али значи да проналазимо најбоље примере у различитим добима и на различитим облицима српског језика, из предвуковског и вуковског доба истовремено. Свако штиво прилагођавамо садашњем читаоцу, у складу с правописним и другим нормама писмености. А кола од десет књига у свакој години нисмо састављали у хронолошком низу. Покушавали смо да сваки такав избор илуструје и наговести целину. На крају сваке књиге су начела која смо примењивали, а потом одабрани наслови, у две серије, у првој 121 и у другој серији још четрдесет књига. Посао настављамо. Едиција је отворена. Процењујемо да ће имати око двеста књига.
Јесте ли се двоумили око неког аутора или наслова, а да му ипак нисте нашли место?
У сваком оцењивању има и двоумљења. Међутим, јасно смо одредили имена и наслове, али смо доста већали како ћемо их распоредити. Неки писци имају више књига (Андрић, Црњански и други), негде су два или три писца заједно, а у антологијама је, по природи ствари, заступљено онолико писаца како је састављач одредио. Лако смо се договорили да народна и средњовековна књижевност имају по пет књига. Врло опрезно смо узели три књиге писаца старог Дубровника, поштујући правило да су Дубровчани свој језик најпре звали дубровачки, нашки, српски, словински, илирски, па тек потом – хрватски. Канцелар језика српског радио је у државној управи Дубровника још од четрнаестог века. Да не разматрамо сада друга питања и положај Срба католика који су нестали, односно постали – Хрвати. Имали смо два принципа: историјска улога језика као основе књижевног дела и могућност да Срби и Хрвати ипак имају нешто заједничко, са слободним правом да свој књижевни корпус формирају по назорима који нису наметнути. Хрвати су нас сложно напали – од Министарства културе до „Гласа концила”. Нисмо се с њима око тога спорили, јер за нас ништа није спорно у поступку који сам врло сажето описао.
Осамнаести век је доба просвећености. Орфелин, два Пишчевића, Доситеј, Венцловић, Јован Рајић и остали су припремили богату књижевност деветнаестог века. Подесно је да кажем да су у Антологији (осим Доситеја) Стерија, Јован Хаџић и остали пречани који су били део Карађорђевог обнављања српске државе, и то као људи који су „подигли устанак” у култури, просвети и сродним делатностима.
Највише писаца је из двадесетог века. Тада је српска књижевност подједнако на врхунски начин остварена у свим жанровима и у свим модерним начинима казивања. Нисмо гледали идеолошке и друге разлике, јер то није добро за естетска мерила. Објавили смо књиге Драгише Васића и Милована Ђиласа, Павића и Константиновића. Да поменем само њих као доказ да не негујемо пристрасност било које врсте.
Андрић и Црњански свакако су нашли своја места у том капиталном подухвату. Једном приликом сте рекли да се двојбом „Андрић или Црњански” упорно раздиремо, мада без њих не бисмо били оно што јесмо. У чему је тај „неспоразум”?
Таква двојба има своју историју. Почиње у давном добу, а букнула је у деветнаестом веку у подели „за и против Вука”, како је Меша Селимовић дао наслов књизи где се тај однос одлично анализира, где Вуков језик побеђује. И данас се чују Вукови противници иако је његов велики посао давно завршен и дао велике резултате. Лако је Вуку приговарати, али није било лако бити Вук. Учињеном послу мане нема, каже вуковска изрека.
Међутим, понегде и понекад, без разлога или с личним намерама, у некадашње сукобе враћају Андрића и Црњанског. Постављају питање да ли је важније епско или лирско, северно или јужно. Не виде да је дилема непотребна, сувишна и штетна. Природно је да неко више воли Црњанског, а да неко више цени Андрића. Они држе вредносну равнотежу српске књижевности. У нашој антологији имају по три књиге, а „Знакове поред пута” смо уврстили у посебне књиге, где су, рецимо, и сви књижевни примери из оба издања Вуковог Српског рјечника.
Имамо ми и друге непрестане дилеме. Ћирилица или латиница, запад или исток, прва или друга Србија. Познају их већ многе генерације. Колико је српско друштво подељено друштво?
Постоје људи, појединачно и удружени, који мисле да је њихов посао да бране ћирилицу од свих који иначе пишу ћирилицом. То су побочни покрети који обично имају још неки циљ. Ћирилица је основа српске културе, а латиница је њен део. То је одавно тако. Проблем настаје када Срби, због окретања према региону који се не окреће према Србима или од њих окреће главу, већину својих издања штампају латиницом. Ту су прикривене друге врсте подела што их помињете. Мени се чини да би требало да будемо срећни ако имамо једну целу Србију. Много нам је две Србије. То није здраво ни за једну генерацију. Али, друкчије мишљење није што и дељење. Лако се виде велике разлике. Мука је с малим разликама.
Заложили сте се да Матица српска обнови Речник Његошева језика. Када кажете да нам треба свака Његошева реч, не мислите само на лексикографију, на речник?
Поновићу још једном. Његош је Србима оно што су Данте, Шекспир и Гете својим народима. Безмало два века је тако. Али, да су Данте, Шекспир и Гете били Срби, њих би оптужили да су створили пакао, духове и ђавола. Неопходно је да објавимо друго, допуњено и редиговано издање Речника Његошева језика, јер је дошло време да морамо чешће изговарати Његошеву реч и доказивати да је Његош писао на српском језику – и то онима што хоће нови језик да уведу уназад, као што није нико.
Која је мисао Његоша вама посебно значајна?
Раније се говорило да је свака Његошева света, а сада их је све више који шичу на свеца. За њих не важи Његошево правило: „Прегаоцу Бог даје махове”.
У нашем јавном животу често се чује реч издајник. Јесмо ли постали прејаки и пренагли у изразу?
Наше речи су се проскитале. Највише их је у магли. Од пола милиона речи колико их има у српском језику свакодневно користимо понеку хиљаду, па и њих често у скраћеницама и без самогласника. У таквом немару с именицама губи се њихово значење и постају чист вишак. Зато и не умемо да кажемо да ли је издајник онај што је издао матерњу реч или онај што је узео туђу реч као своју. Речи су исто што и људи. Није лако с њима.
Академици, према речима председника САНУ Владимира Костића, треба да чувају начела академије и да је чувају од „лудизма”. Како сте разумели те поруке?
Председник Костић је човек промене и акције. Унео је велику живост у САНУ. То се види у свакодневним програмима. Међутим, уношење живости међу људе чији је просек година повисок може да донесе и опасност од наглог покрета. Срећа је што је председник лекар који зна када су нагли покрети опасни. Зато с њим нема опасности. Она долази с оне стране која мисли да САНУ мора да реши сваки проблем, у сваком тренутку, по свачијој вољи. А то не може нико. Академици достојанство чувају у својим научним и уметничким радовима. Ко их чита видеће да су тамо и одговори на важна друштвена и национална питања. Притом мислим на све што су српски академици објавили од половине деветнаестог века до данас. То је тихи океан знања и умећа.
Аутор: Снежана Ковачевић
Извор: Политика
