Izaberite stranicu

Узмите јабука! Све је ово природно – каже Станко Цветковић. Док тресе стабло, јабуке падају, а ненадани гости на његовом имању покривају главе рукама. „Нека падају, касније ће их појести коњи”, прича овај човек. На прозору његове брвнарице зри касни јесењи парадајз. Кроз овај посед у подножју Шар-планине тече река Калуђерка. На двеста метара од овог парчета раја стоје огромне сиве цеви које чекају да воду која силази са врхова Шаре закопају у земљу. Изградња мини-хидроелектране узеће реку не само Станку, него и једној од најлепших балканских планина. Гради се и укопава на много локација. Природа се у случају локалног поштара Станка поиграла тако што је после једне поплаве седамдесетих година прошлог века река променила ток, а он је уредио старо корито, посадио воћњак и саградио малу брвнару, па се у катастру садашњи речни ток води као приватно власништво. Уцене, притисци, новац и пола милиона евра на столу нису поколебали Станка. Њему су важнији малињак, два коња која овде држи, башта и река коју воли изнад свега. Он је постао херој отпора суровом бизнису и локалним властима, који не могу да схвате његову логику и отпор, јер преко његовог парчета раја се не може – ту зауставља тешке камионе са грађевинским материјалом.

„Нуде ми новац, долазе да ме убеђују, али сам решен да не допустим да кроз моју њиву, кроз коју пролази река, поставе цеви. Физички ми још нису претили, али и до тога ће доћи. То је њихов редослед, прво преко пријатеља, онда новац, а потом и претње. Новац су ми већ нудили, одбио сам. Нећу да им дам. Кроз моје имање ће проћи само ако сам мртав, док сам жив – никад!”

Највећи аплауз сто педесет окупљених мештана и бранитеља река добило је помињање његовог имена, на платоу испред зграде мини-хидроелектране. Он зна шта брани, смешка се и не силази са свог жутог поштарског моторчића.

Један други човек, Стојан Јосимовић, потпуно је посвећен својој планини и својим рекама. Годину дана је на протестима, он их води и усмерава, труди се да у свакој прилици покаже како му убијају завичај и како ће све ово оставити фаталне последице по живот становника Сиринићке жупе.

„Највише ме као грађанина боли малодушност и кукавичлук нашег народа. Захваљујем власницима приватне својине који се храбро боре и чувају нашу Жупу, посебно Станку поштару. Тренутно се изводе радови на Беревачком потоку, Муржици, Блатештици, Калуђерки и на око 70 одсто тока реке Лепенац као главне реке. Превелико је ћутање, зашто Београд ћути, зашто не реагује и заштити Шару?”, каже Стојан, планинар који познаје сваки кутак националног парка.

Миодраг Ђуринац не бежи од сукоба са полицијом и од критике локалних власти, које већински држе Срби. Тврди да „општина застрашује и спречава људе да се боре за свој живот. Ово су изворске воде од којих добијамо пијаћу воду. Без воде нама нема живота. Од институција немамо подршку. Од локалних институција никакву, само притиске. Свакакви притисци, па видите колико је људи дошло овде.”

Протест се одржава на платоу испред објекта МХЕ. Група радника Албанаца мирно, као да се ништа не дешава, довршава зграду. Мешалица ради, табла само на албанском, инвеститор „Меткос груп” облуцима из реке облаже хангар у којем ће се производити струја. Док они раде, један снажан глас на албанском говори:

„Имам поруку за вас. Дајте себи храброст, јер смо на правој страни. Будите убеђени да ћемо активизмом, који показујемо већ четири године, успети да победимо ово зло”, каже Идриз Арифи, Албанац из Доње Битиње са Штрпца. Његово говор праћен је одобравањем и прекидан аплаузима. Ретко се може наћи овакав тренутак у односима Срба и Албанаца. Сасвим је сигурно да је ово један од најдужих заједничких протеста, иза којих не стоје идеологија, партија, политика или новац. Сељаци који живе од узгоја малина, људи који су остали без посла, професори биологије… желе да спасавају планину. Активиста за заштиту Шаре Небојша Реџић урадио је све да овај проблем добије европску димензију и обавестио многе људе и организације широм Старог континента о дешавањима на овој планини.

Један од њих је и Улрих Ајхелман, из организације „Чувари река” из Беча, Немац који је схватио шта се дешава на Шар-планини и ових дана обилази њене реке, потоке и изворе, које албанска фирма „Маткос груп” закопава у земљу и трајно мења изглед Националног парка. Он држи предавања и подиже свест локалних активиста. Добар део свог живота је посветио борби за реке.

„Они једноставно покушавају да убију све реке. Ја сам овде на првом месту да бих видео шта се дешава и како да се помогне. Ове бране су као болест и не постоји један лек против њих. Морају се примењивати различити начини и средства да бисмо се одбранили. Ова прелепа природа коју још имате велика је вредност за будућност. Многи људи ће долазити овде да би видели ту лепоту, а сигурно неће долазити да виде бране и оно против чега се боримо”, рекао је Ајхелман и најавио међународну помоћ и подршку адвоката, истакавши да већина ствари зависи од локалних људи и власти. „Не могу да верујем да се ово дешава у 21. веку у Европи, у националном парку. Они краду воду и краду вашу будућност.”

Километар даље, у центру варошице Штрпце, налази се део те будућности: млади на улицама, мајке са децом у колицима, средњошколци… гужва, нема места на тротоарима. Штрпце је кључ опстанка Срба, мала енклава слична острву или малим државама способним да функционално опстају од природних и људских потенцијала. Најбољи скијашки терени јужно од Триглава, национални парк и огромно шумско благо, воде и пашњаци, аутентично становништво, лепа архитектура сабијених насеља и жеља да се опстане фатално су погођени и подривени. Национални парк су фактички отели Албанци, а они који су га сачували свих ових година изложени су тешкој репресији. Реке, потоци и извори су пред нестанком, а драма са отимањем ски-центра понавља се сваке године. Нелегална албанска градња достигла је огромне размере. До пре пола године локалне власти су легализовале 1.475 објеката, а колико их још чека на легализацију – тешко је проценити. На месту на којем је било могуће зидати грађевине до 80 метара квадратних, уз услов да објекти нису од чврсте грађе, ничу виле, вишеспратни хотели…

Ипак, чини се да је узимање вода најтежи ударац. На њега локалне власти, које су издале дозволу за изградњу МХЕ, ћуте и ретко дају изјаве. Три новинарске екипе безуспешно су ових дана покушавале да пронађу председника, његовог заменика, председника СО и представника инспекцијских одељења Општине Штрпце.

Брзи и одлучни одговор на питања која муче Штрпце одредиће судбину Срба овог краја. Позитивно решење и опстанак могу бити модел за изоловане заједнице које двадесет година живе у неизвесности и неслободи са тешким спољним притисцима и унутрашњим несугласицама и интересима.

Извор: Политика

Pin It on Pinterest

Share This