Select Page

На данашњи дан, 6. новембра 1787. године рођен је Вук Стефановић Караџић српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог рјечника српског језика.

Вук Стефановић Караџић је рођен у Тршићу близу Лознице, у породици у којој су дјеца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му вјештице и духови не би наудили. Његова породица се доселила из Црне Горе, из Дробњака. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX вијека. Рођен у вријеме зло и мучно, у дане када се чињаше да је скоро угашен живот српског народа, Вук је стао на снагу у вријеме јуначко. Стекао је и неколико почасних доктората. Учествовао је у Првом српском устанку а након слома устанка преселио се у Беч. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних пјесама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то вријеме био језик образованих људи. Уз Копитареву помоћ и савјете, Вук је почео са сакупљањем народних пјесама и са радом на граматици народног говора. У Бечу је објавио збирку народних пјесама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“. Исте године је Вук објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору. Идуће године је издао другу збирку народних пјесама под именом „Народна сербска пјеснарица“. У овој збирци су се нашле пјесме које су испјевали Тешан Подруговић и Филип Вишњић. Као година Вукове побједе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дјела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“ и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. године, четири године након његове смрти. Издавањем „Горског вијенца“, доказано је да се и највећа филозофска дјела могу писати чистим српским народним језиком. Његова граматика коју је назвао „Писменица сербскога језика по говору простога народа написана“  је, без обзира на несвршеност и непотпуност, дјело  значајно као прва граматика говора простога народа. Основна вриједност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој примијенио принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове, која су се писала иако нијесу имала својих гласова. Међу заинтересованим за српски језик нашли су се Јохан Волфганг Гете и браћа Грим. Како је Вук у то вријеме боравио у Црној Гори, на Цетињу је 1836. године штампао „Народне српске пословице“ које је посветио владици Петру II Петровићу Његошу. Најистакнутије вође Првог српског устанка Вук је описао у неколико историјских монографија. Коначно, Вук је познатом њемачком историчару Леополду Ранкеу дао материјал о Првом српском устанку, према којој је Ранке касније написао своје дјело „Српска револуција“. Вук је умро у Бечу 1864. године а посмртни остаци пренесени су у Београд 1897. године и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This