Izaberite stranicu

Kолико год човек ради на себи, и ма колико био талентован, без Божије воље је немогуће ишта постићи. И успех и пораз дефинишем као лекције. То ми помаже да наставим даље. Зато пораз не сматрам катастрофалним, нити ме победа подиже са земље. Барем се тако трудим – каже за свечани број „Новости“ глумац Милош Биковић.

Зрелост карактерише његов уметнички рад, али и израз кроз реч, мишљење, став и емоцију, који интервјуе са овим младим, успешним човеком чине конкретним, наводе на размишљање и откривају одређене нијансе његовог портрета које филмско платно и популарност, можда, не осветљавају у потпуности.

За „Вечерње новости“, кроз разговор о оним сферама уметности и стварности које нису пред објективом камере, Милош открива своју тежњу ка личном, „унутарњем Кремљу“, и истини са, како каже, великим почетним словом, која подразумева и пут и живот.

*Живот, глума, сазревање, године искуства, свакако доносе промене. Шта је, упркос свему, остало исто, јер представља ваш принцип, став, интегритет?

– Мислим да човек не треба да говори о својим квалитетима, ставовима, принципима и интегритету, зато што их на тај начин умањује, али с обзиром на то да радим посао који од мене захтева да се људима обратим и на овакав, директан начин, као што је интервју, морам да кажем да, без обзира на то колико човек радио на себи, што је предуслов без ког не може да се успе, и ма колико био талентован и надарен, без Божије воље је немогуће ишта постићи. Свети оци су рекли – без Бога, ни преко прага.

*Бити свој и трајати, чини се, јесу неки од ваших основних постулата у послу и животу. Колико је доследност, данас, скупа и тешко одржива?

– Тешко је одржати доследност у времену превирања и крајности, када су сукобљене стране веома острашћене, што се види и у спорту и у политици, како унутар наше земље, тако и на међународном нивоу. Култура мора да има фактор помирења, фактор смирености и стабилности. Она мора да одржи друштво, да прође кроз турбулентне периоде, а да се не распадне. Уколико култура и културни делатници, у том смислу, подлегну и ослабе, осим Цркве, више ништа не може да одржи друштво на окупу.

*Да ли данас у Србији, глумац води каријеру или она њега, а како је у Русији?

– Данас се много снима и глумци имају могућност да воде своје каријере. У једној врсти медијског рата, профитирала је култура, што је парадоксално, али охрабрујуће. Када се мало снима, каријера води вас. Прихватате оно што вам дају и трудите се да пливате у тим условима. У Русији је лакше, јер је веће тржиште и имају једну круцијалну разлику у односу на Србију, а то је да филм може да буде бизнис, тако да ви, као продуцент, можете да сарађујете са људима из света бизниса, који су вољни да инвестирају, не морате да зависите од државе или од страних фондова. У Србији то није случај, што нас доводи у знатно тежу позицију када је слобода стваралаштва у питању.

*Славу и успех носите лако, без оптерећења, фаме, мистификације, сензација. Шта је основ стабилности у том смислу?

– Знам да ми слава не припада, као што знам и да је успех благослов. Ако сам за нешто талентован и надарен, то није моја заслуга, ја сам то добио на дар. И докле год себи не дајем за право и признање да сам нешто направио, лако ми је да се те славе одрекнем, и да се са њом и поигравам. Отуд, ваљда, и лакоћа.

*Када се размакну завесе популарности, какав портрет видите у огледалу? Које нијансе и бразде уметности и живота га осликавају?

– Када се скине глумачка маска, лице испод ње ме често изненади и ја, заправо, пролазим кроз један чудан процес у коме стављам маске да бих дошао до правог лика. Глума и јесте моја потреба за самим собом. И бразде и боре формирају лик, али сам још млад да бих рекао да сам нешто схватио, осим да знам да се налазим на путу потраге за собом.

*Које знакове на том путу увек пратите, не бисте ли дошли до истине?

– Мислим да човек не може да дође до истине, него да она долази до њега. Човек може само да се уподоби, да испуни услове да се то догоди. Овде мислим на истину са великим И. На ону која је и Пут и Живот.

*Чини се да је ваше духовно сазревање један од темеља ваше уметничке експресије, али и смерница у приватном животу. Како их надограђујете?

– Глума је чудна професија у којој једном руком треба да изводите мађионичарски трик и скрећете пажњу публике, а другом у џепу онога ко вас гледа прокријумчарите неку светлост. Да усађујете у срце неке вредности док забављате, у шарени папир слаткиша да увијете горки лек, да критикујете, да лупите шамар, али тако да публици то буде пријатно. И што је најважније, глума и култура тешко могу да полемишу са неким режимом, или са политиком. Опресори су недостојни противници културе, јер се она обрачунава са демонима. Диктатори су само њихови шегрти. Култура, као медиј духовности, разговара са много дубљим слојевима човечанства, а то су особине народа, менталитет. Задатак културе је да негује здраве вредности и особеност менталитета. Јер, ако се не чува и не негује, он назадује, народ деградира, и онда је свеједно ко је на власти. Глумац има ту прилику да са публиком зарони у своју подсвест. Не само да насмеје и радује, што је такође потребно народу, већ и да зарони у дубине, да покаже и прљавштину и гној, и да их на тај начин избаци из ране. Такође, да изрони ковчег са благом заборављених и потонулих вредности у мору лажи, пропаганди, историјског прекрајања. Истраживачким радом, пре улоге, кроз нова искуства, читање и саосећање, глумац понире у те дубине, и у том ламентирању са собом повлачи публику и помаже јој да прође тај пут заједно са њим, кроз један кондензован садржај који је успео да изнедри у тој својој потрази.

*Шта произлази из ваше самоће, ћутања и бола, и колико без њих не бисте били потпун човек и уметник?

– Сваки човек разговара са самим собом само кад ћути. То су најважнији разговори. То су разговори са собом и са Богом. Човек се комплетира кроз бол, јер се на тај начин ослобађа својих заблуда и самообмана. Не знам да ли сам потпун човек и глумац. Уверен сам да нисам. Али, верујем да сам на путу да то постанем.

*Понекад делујете као затворен и опрезан човек. Шта тиме штитите?

– Штитим оно што Иљин назива „унутарњи Кремљ“. Оно што је духовно-административно, или духовно-разумско језгро мог бића.

*Шта је, с друге стране, условно речено, слободнији део вашег карактера и личности?

– Претпостављам да је то дете које жели да се игра. То је оно што сви имамо, само је проблем што су та деца злостављана од стране света који смо сами себи створили.

*Где проналазите мир, далеко од свега?

– У Цркви, као и моји преци. Нисам га нашао у селф-хелп литератури и квази хинду и будистичким техникама. Нисам нашао боље начине од оних које нуди православље.

*одликовани сте медаљом Пушкина. да ли би већи изазов био да одиграте евгенија оњегина или Владимира Путина?

– Оњегина би ми било теже да играм, јер га нисам упознао.

*Јесте ли суштински срећан, задовољан и остварен човек?

– Мислим да је много важније да ли је човек суштински захвалан, него суштински срећан. То је оно што зависи од њега. Верујем да из тога произлази срећа. Задовољан и остварен јесам. Остварујем се константно и мислим да је важно да човек на томе може да ради. Срећа је категорија која човека води у заблуду, јер кад крене потрага за срећом, она почиње да му измиче из руку као песак кроз прсте, као да покушава виљушком да захвати воду. Срећа је врло недефинисана, па је човек који је јури подложан манипулацији. Захвалност је много важнија.

НОВИ ПРОЈЕКТИ

A У сусрет новим глумачким остварењима, шта можемо да најавимо?

– Серију „Јужни ветар“ на РТС-у, филм „Слуга“ који ће у Русији изаћи у децембру, као и филмове „Кома“ и „Хотел Београд“, чије снимање управо завршавамо.

Дејан Ћирић
Извор: Новости

Pin It on Pinterest

Share This