Izaberite stranicu

Историчар по вокацији, Миомир Ђуришић у свијет књижевности је ушао својим литерарним првјенцем – збирком прича “Михољско љето на Цетињу”, која је вечерас представљена у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици.

У кратким причама и записима, повезивањем људи и догађаја, аутор говори о копчи националног јединства која спаја вјекове, провлачећи свој субјективан став према ономе што казује. Књига је својеврсна исповијест у чијој дубини пулсира Његошева мисао, написана здравим и живим народним језиком којим су писали Његош, Андрић, Селимовић, Лалић, Црњански… а сам аутор припада писцима свједоцима. Ово је сиже мишљења о књизи „Михољско љето на Цетињу” са њеног премијерног представљања читалачкој публици на коме су говорили књижевник Илија Лакушић, Миомир Бошковић, новинар и публициста, и Андрија Радуловић, пјесник, као и сам аутор Миомир Ђуришић.

Књижевник Илија Лакушић је истакао да су у књизи „Михољско љето на Цетињу“ теме пажљиво одабране и литерарно обрађене (уграђене) у корпус националног и етнолошког бића, чиме је аутор заузео позицију о значају литературе и обавези писца да живи и пише у контесту свог историјског и културолошког бића:

По његовом мишљењу, Ђуришић се опредијелио за кратку прозу, неку врсту поетизоване приче, сходно читалачком искуству савременог читаоца, који живи и чита под пресијом свакодневнице, али оно што плијени је свакако зналачка конструкција казивања књижевне идеје, постављање правила књижевне авантуре у оквире теоријских правила. Тако свака прича има своју драматургију, чиме се потенцира њена динамика и сам читалац се заводи у благовремени ток фабуле.

Лакушић је мишљења да та ангажованост и опредјељење Ђуришића да се прича нађе у вировима историје, не ограничава овог писца да се кроз све теме историјског и друштвеног предзнака провлачи његов субјективан став.

„Та битна атмосфера препознавања аутора у дјелу, те препознавање његовог односа  према ономе што казује, јесте кључни књижевни праг преко којег је Ђуришић ушао у свој књижевни говор. Да би то остварио, он се не задржава само на друштвено активним темама – социолошке, културолошке или лексичке природе, већ са завидним успјехом говори о љубави, страху, јунаштву, презиру… Тиме је писац, по природи теме, ушао у фројдовске мотиве, чиме је  свој прозни оквир значајно проширио и учинио га комплекснијим“, истакао је Илија Лакушић један од рецензената књиге.

Говорећи о књизи “Михољско љето на Цетињу”, Миомир Бошковић, новинар и публициста, казао је да Ђуришић већ првом причом,”Под барским зидинама”, актуелизује легенду о цркви на Румији, изводећи на позорницу историјски стварне и важне личности, прваке старог Бара. Часовнике тога времена су, свако на свој начин, навијали најразборитији људи свога времена: надбискуп Никола Добречић, муфтија Муртеза Карађузовић и поп Павле Радуновић. Муфтија Карађузовић потврђује да је црква постојала на Румији и да су је Турци разрушили, а поп Радуновић говори да је одлећела због љубави двоје младих:

„Тиме Ђуришић у ту, данас нарочито актуелну причу, уводи и легенду која свједочи о љубави лијепе Крњичанке Маре и свештеника Стијепа, са Старчеве горице…Ту велику љубав двоје младих потврђује и, по њима названо, село Марстијеповићи, гдје су засновали свој дом, након што су, условљени од турске управе, из православља прешли у католичанство. Ето, због љубави је црква одлећела са Румије, а, ево, долетјела је на крилима љубави вјерног народа.“

Бошковић истиче да нас духовном и историјском вертикалом српског трајања на овим просторима, Ђуришић већ у свом другом запису – “Посљедње путовање Балше III” –  враћа у вријеме Балшића, господара Зете.  И ту се Ђуришићево сјећање не зауставља, истиче публициста Миомир Бошковић, већ у оквирима пераштанских слика он проналази надбискупа Андрију Змајевића, који, у свом Перасту, дочекује први пут и испраћа посљедњи пут српског Патријарха Арсенија III Чарнојевића:

„Невесели безгласни дијалог двојице великана свједочи о заједничком поријеклу и, нажалост, заједничкој судбини, о заједничком парчету неба од Бајица до Његуша.“

Својим романескним минијатурама Ђуришић се дотиче и Скадра, пријестонице српских владара, кога је ослободио Иван Црнојевић, потурченог Станише Црнојевића – Скендербега који ће, касније, утицати и на нашу и на судбину турске царевине, Мехмед паше Соколовића….Као упечатљив, Бошковић истиче запис  Његош и Душан, замишљени сусрет двојице, по многима, највећих Срба у нашој историји, разговор о слободи, гријеху, издаји, владарским одлукама. Ту је и тужно сјећање на тужни крај лажног цара Шћепана Малог, који је Црну Гору задужио добрим дјелима и човјечном владавином.

Подсјећа Бошковић да је другачија судбина једног другог лажног цара, Јосипа Броза, кога наш народ памти по злу, а коме су служили неки Црногорци, што је основица приче „Хероји“.  Лавиринтом наше динамичне историје аутор стиже и до неслоге, која прати наш народ као вјечити усуд.

„Неслога и стравичне подјеле обиљежиле су и Други свјетски рат, што је резултирало стравичном братском касапницом. Неслога је обиљежила и 90-те године прошлога вијека, несложни и данас лијежемо и будимо се“, казао је, између осталог,  Миомир Бошковић.

Ђуришић у својим записима не оставља по страни ни савремени црногорски тренутак, у коме свакодневно страдају традиционалне људске и националне вриједности које су вјековима биле темељ опстанка народа и државе. Пише и о мајци, о куму, ђедовима и комшијама… поручујући да су нам једини спас слога и поштење. Тако у причи „Мајка“, умирућа мајка поручује сину да се врати Цетињу, али оном старом изворном Цетињу мудрости, храбрости и поштења.

„Тим страшним симболом-опоменом Ђуришић завршава свој имагинарни пут кроз простор и вријеме односно кроз историју свога рода. Ђуришићева проза неодољиво подсјећа и на Андрићеве рефлексивне записе у збиркама Експонто и Немири. Кратка форма Ђуришићевих записа појачава њихову поетичност, јер је суштина доброг писања да се са мало ријечи што више каже. Ђуришић је у томе у потпуности успио. Ја му честитам и са дубоким увјерењем у њен квалитет препоручујем ову књигу читаоцима“, утисци су Миомира Бошковића, новинара и публицисте, подијељени на представљању књиге “Михољско љето на Цетињу”, коју потписује као рецензент.

Говорећи о овом првом дјелу Миомира Ђуришића, пјесник Андрија Радуловић је истакао да је ауторова ријеч одмјерена у рудокопима његове душе. Подсјетио је да је Миомир Ђуришић био скоро двије деценије професор чувене Цетињска гимназије и да данас ради као новинар у Радио Светигори, гдје је аутор двије емисије Љетопис и Странствовања Црном Гором. Мишљења је да њега највише занима истина.

„У његовој књижевној радионици одабрани ликови добијају ново рухо, нови живот и аутор их оживљава на свој начин. Ликови носе основна обиљежја времена и живота у коме су дјеловали, а опет су тако упечатљиви за данашње вријеме.“

Такође је истакао да православни дух старе Црне Горе провејава кроз његове приче и да његова мисао која је извојевана из тог црногорског крша представља искру и опомену:

„Миомир Ђуришић је књигом кратких прича Михољско љето на Цетињу запалио свијећу која освјетљава истинско лице Црне Горе и лице човјека који носи једну страшну драму, сврставајући се у круг људи који имају посебан однос према Његошевској Црној Гори, држећи се тих кордината, и у свом тексту и у свом животу, не издајући традиционалне хришћанске вриједности, себе и своје претке. Он пише и ради како би рекао Брана Црнчевић: Будимо потомци да би били преци.“

Његош је наш највећи духовни ослонац и стуб наше културе и вјере, казао је Радуловић констатујући да Ђуришић то зна, и да у дубини ове књиге пулсира Његошева мисао:

„Зато Ђуришић спада у ауторе којима се може вјеровати, јер својим животом поткрепљује своју написану ријеч. Он припада писцима свједоцима што је основни задатак књижевности која усправља човјека под сунцем, отвара нове видике“, казао је Радуловић.

Ђуришић је један од тих аутора који ходају усправни под сунцем, који је одбио да ћути, казао је пјесник Андрија Радуловић и закључио:

„У овом времену пуном искушења и пропадљивости Ђуришић је изабрао да се склони у слово у ријеч, а ријеч бјеше на почетку, а биће и на крају. Ја му искрено честитам.“

На крају се сабранима обратио и сам аутор Миомир Ђуришић који је казао да је у писању књиге препустио срцу да га води.

„И ходао сам као у сну. Сну који ме горко боли. Али који је једини пут. И понекада ми се учини да сам до краја свијета стигао. На том путу као сваки смртник, борим се. И ова књига је моја борба. Она је моје друго ја. Ја сам њен алтер его. Можда она нема вриједност на тржишту либералне економије, али она је затворила круг моје борбе са самим собом, сигуран сам. И зато драги моји, срећан сам што сте вечерас овдје. Јер, ако тугу дијелите са драгим људима она је све мања, а ако срећу дијелите са људима који чине ваш живот она је све већа. Ви сте ноћас учињели да моја срећа буде до бескраја. И желим да вам Бог подари ту срећу…онда знам да ћете бити срећни читав живот“, казао је Миомир Ђуришић, који је вечерас својим првјенцем сабрао поштоваоце писане ријечи.

Кроз дивно вече историје, митова и легенди, али и истинитих прича литерарно обрађених у прозној збирци кратких прича “Михољско љето на Цетињу” провео нас је протојереј Никола Пејовић.

У духу књижевне вечери био је и наступ АНИП „Ђурђевданско коло“ из Подгорице, које је извело сплет игара из Црне Горе и Србије.

Весна Девић

Фото: Срећко Радовић

 

 

 

Pin It on Pinterest

Share This