Izaberite stranicu

На данашњи дан, 18. октобра 1891. године свечано је пуштен у употребу  Цетињски водовод, чиме је пријестоница Књажевине Црне Горе ријешила проблем  квалитетног снабдијевања водом.

Први и најрепрезентативнији градски водовод на нивоу цјеловитог града добија пријестоница Цетиње као задужбину Њеног царског Височанства Велике књагиње Милице, кћерке књаза Николе, удате на руском двору династије Романов, за Великог Кнеза Петра Николајевића. Пројектантским радовима на изради првог цетињског и уједно црногорског модерног градског водовода управљао је познати експерт за хидрологију, Словенац из Трста Штивиц који је радове на овом пројекту отпочео након што су изворишта плаћена код дотадашњих власника Савића Грујичина и Филипа Попова Бановића са Љуботиња. Утврђено је да је вода хладна, свјежа и здрава за коришћење. Прва пројекција водовода је реализована са следећим параметрима: водовод од изворишта Обзовица до Цетиња био је дуг (12 км), обезбјеђивао је 36о.ооо литара воде у 24 сата, а његова цијена износила је 31.1о1 фиорин од којих је 2о.ооо била донација Велике Књагиње Милице, а остатак од 17.1о1 фијорин је на име трошкова израде исплаћен из црногорске државне касе. Уз резервоар, дворски базен и градску мрежу том приликом су отворене и јавне градске чесме. Прва од њих је чесма иза хотела „Локанде“. Уз њу је позната и фотографски овјековјечавана чувена цетињска јавна чесма на Балшића пазару која плијени својом импресивном љепотом.

Реализацијом цетињског градског водовода задржане су вјековима раније подигнуте цетињске бистијерне (бунари) од којих је најпознатији Дворски на Дворском тргу, подигнут са освјетљењем помоћу фењера. Даљи радови на цетињском водоводу настављени су су 1924. и завршени 1925. године монтажом два мотора и двије двоструко дејствујуће пумпе система Вајсе и Монски. Тридесетих година XX вијека послове даље модернизације и доградње цетињског водовода воде бански инжињери Банске управе Зетске бановине. За ново извориште нађен је Подгор у Црмници, гдје је изграђена хидроцентрала.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This