Izaberite stranicu

Због брзине која данас карактерише начин живљења човјек све мање осјећа живот, ближње и околину, а када је ријеч о књигама оне су све чешће као и остали производи који имају вијек трајања па се не остављају у библиотекама намијењене, као некада, дјеци и унуцима, сматра академик Горан Петровић.

 

Познати писац из Београд вечерас је у ризници Српске православне цркве при храму Светог Николе, у оквиру програма прославе 180 година рада Српског пјевачког друштва „Јединство“ (1839) Котор, одржао књижевно вече.

 

„Мени је Бог дао дугачке руке, али не толико колико сам мислио да су дугачке. У мају сам имао књижевно вече у Панчеву. Била је прослава Панчевачког српског црквеног певачког друштва. Они тврде да су старији од вас, а ви да сте старији од њих. Ево сада сам ту у оквиру прославе Српског пјевачког друштва „Јединство“ и имам утисак да су ми руке толике да ми је једна у Панчеву, а једна овдје у Котору. Имам утисак да сам члан оба хора, једног у равници другог овдје у брдима“, казао је Петровић на почетку књижевне вечери честитајући годишњицу члановима которског хора.

 

Писац је читао своје кратке приче и између осталог рекао да је у умјетности и у животу можда највећа вјештина да се препозна у малом велико и у великом мало.
„То је за писица најаважније. Да у једном цвијету, једној птици, једном плоду нара, види цијели свијет. Да може да осјети свијет кроз њега, а и да у свијету може да препозна ту исту птицу, или тај плод нара. То је тај однос детаља и онога што је крупно. За мене је, макар у књижевности, важно заправо то што писцу много тога недостаје. Писац има „само“ ријечи. Друге умјетности имају још нека средства. Визуелна, као што су филм, слика, музика, ритам, свијетло, боје… Тиме располажу друге умјетности, док писац покушава да све ово што сам набројао на неки начин дочара ријечима“, казао је Петровић.

На питање може ли тежина оловке да издржи тежину човјека, подсјећа како су некада најбоље фотографије стављале у албум. „Свако од нас је имао по неколико кутија од ципела гдје су се слагале фотографије које нису за албуме. Сада сви имамо фотографије у компјутеру које никада не прегледамо. Имамо их у мобилним телефонима. Фотографишемо се сваких 15-20 секунди. Не знамо гдје смо док се нисмо фотографислали. Не знамо што једемо док нисмо фотографисали то што је у тањиру испред нас, мислим на млади свијет. А некада је фотографисање ипак било таква да се човјек обрије, обуче бијелу кошуљу, можда чак свега два – три пута у животу“, каже писац.

 

Присјећајући се своје прве фотографије у школи, у кабинету географије са картом Југославије у позадини и букваром као иконографијом тог свечаног чина, каже да му се на лицу види „грч, неки полуосмјех“.„И пошто су нам дали оловку види се да је прст потпуно побијелио од страха како сам се ухватио за оловку, иако је у ваздуху. И од тада ми се па наовамо чини да бих пао под сто од страха, да нема оловке да се понекад за њу придржим“, рекао је Петровић

 

Сматра и да је убрзаност, којом нас цивилизација води, до те мјере таква да људи све мање осјећају живот, ближње, околину…

„Та брзина и та лаж изобиља којом смо окружени, чак и у земљама које нису добростојеће, до те мјере је превазишла границу да смо ми благо речено збуњени, да не употребим ријеч, залутали. Примјера је колико хоћете. Човјек никада није могао да бира између више врста хлеба, више врста патика, више врста аутомобила, више врста усисивача… Више врста, на крају крајева, књига, више врста телевизијских канала, а заправо суштински све мање бира. Човјек није никада лакше путовао. Да би некада путовао из Сјеверне Америке у Европу, за то се припремао цијели живот. Путовао два три мјесеца бродом, па остајао неколико мјесеци у Грчкој, или незнам већ гдје. Данас се путује веома брзо, али се веома мало види, а пуно се снима, па онда то што се снима се гледа код куће, а не тамо гдје се тренутно налазимо“, казао је Петровић.

 

Као примјер сужености избора додаје да се у датим околностима „некима живот сведе на то да ли навијају за Црвену Звезду или Партизан, или на одлазак на четри дана негдје гдје заправо ништа неће моћи да упију“.

„У својим животима све мање бирамо, а и књижевност је такође веома близу тога. Не књижевнсот као књижевност, него оно што се зове издавачка индустрија. Ако се сјетите када су филму пришили ово “индустрија” он више није био умјетност. Он је постао производ филмске индустрије. Бојим се да је и књижевност на том путу, јер никада више није било књига и писаца и да се заправо пишу књиге које су производи, а они имају трајност. Када рок истекне ви производ бацате. Бојим се да је све више књига које не стављамо у своје библиотеке, за своју дјецу или унуке“, казао је између осталог Петровић.

 

Са Гораном Петровићем је разговарала професорка Љиљана Чолан.
„Поводом обиљежавања 180 година рада и обстојања СПД „Јединство“,  вечерас нам је гост писац Горан Петровић, редовни члан Српске академије наука и уметности, члан Српског књижевног друштва и Српског ПЕН центра.

Гораново присуство у Котору има своју традицију. Ту не мислим само на књижевне сусрете организоване попут ове вечери, мада желим да вас подсјетим на низ књижевних разговора вођених у оквиру програма „На трагу Данила Киша“ које је организовало Братство православне омладине Свети Лука, 2006.године уз помоћ оца Момчила Кривокапића. Наиме, проф.Александар Јерков и три професора књижевности, Весна Ненадов, Мирко Ковачевић и ја, осмислили смо дешавања са тада најпознатијим и најчитанијим следбеницима Кишове поетике. Један од њих је био и Горан Петровић, најмаштовитији, племенити витез српске књижевности који се настанио у имгинарним просторима нашег среднјовјековног града.

Горан, наш БЛИЖЊИ (а то је и наслов једне његове збирке приповиједака), је присутан у кућама с ове и с оне стране залива. Испод  таваница које се љуспају или не, у старим капетанским кућама или модерним вилама, апартмански уређеним, остварују се животне приче налик онима из Горанове збирке приповиједака „Разлике“. Иза различитих углова посматрања, и понекад безличне свакодневице, је свијет снова који је исти у својој тежњи да  додирне вјечност. О томе како се свакодневица може преобликовати у свијет маште читамо у књизи кратке прозе „Савети за лакши живот“. У тој књизи ћете сазнати и „одакле је најбоље гледати у сунце“, са које стране залива, из које куће…Савјет можда наслућујете: „Ово, свакако, можете чинити и са прозора стана, или из парка, али најбоље је ако то радите са места где сте били дете.“ Из дјечје перспективе све је јасније и љепше, стране су небитне. Свјетлост најчистија.

Захваљујући ријечима, можда баш онима које су у огрлици једне јунакиње Горанове приче, превазилази се било која врста физичке омеђености. Човјек- острво има потребу додира са околним причама (збирка приповиједака „Острво и околне приче“) како би се изборио са својом самоћом и отуђеношћу.  „Свет је појео своје ивице“, остала је само подјела на сан и јаву, и постојање у оном простору „међу јавом и међ` сном“ (односно „ни на небу, ни на земљи, већ на грани од облака“). Каква лађа броди тим простором? Може ли капетан њоме да управља или га она носи куда она хоће, понекад и на дно мора?

Одговоре смо можда пронашли у романима „Атлас описан небом“, „Опсада цркве Светог Спаса“, „Ситничарница Код срећне руке“, затим у драмским текстовима „Скела“ и „Матица“. ( „Скела“није само извођена у Орашцу, већ и у Котору на једној Светосавкој академији). Одговоре очекујемо и тражимо и даље, загледани у неки будући текст, у неко ново „унутрашње двориште“.

Сам писац говори о могућностима додира чина писања и чина читања, на различитим мјестима. Некад је тај додир организовано књижевно вече, а некада се одиграва приликом случајног сусрета ствараоца и читаоца, не само у московском метроу (између две станице,испод земље док је писац посматрао свог читаоца, а овај то није ни знао), него и на которској пијаци суботом, кад год је Горан у Котору.

Ја, као читалац, волим што у Горановој прози која је „песничка концепција света“ (Ана Ристовић) не мислим књижевност, већ је осјећам. Звуци Брамсове Треће симфоније, која одјекује са грамофона старог мјештанина Врњачке бање, инвалида, једнако су чујни као дрхтај пахуље снијега. Миришу мушкатле и на балконима и у подруму, куварица Златана тек што је изнијела своје умијеће на сто, мирише пилетина у сосу од дуња…и нестрпљива сам да осјетим тај укус. Осјећам мирисе Београда с почетка 20.вијека и трагам за историјом свог бића у времену у којем нисам била рођена. Гледам кроз сва четири чудесна никејска прозора, и видим како се, захваљујући молитви свештенства и вјерног народа, уздиже над земљом црква Светог Спаса, да би остала недодирљива у вријеме варварске опсаде бугарског кнеза Шишмана у вријеме краља Милутина крајем 13.вијека, а видим да је, и у будућности, одбрана културе и духовности српског народа најјаче везана за моћ ријечи.  „Мера нашег тренутног постојања зависи од правог односа и према прошлости и према будућности – Горан Петровић“, казала је Чолан..

У музичком дијелу програма наступио Горан Шеваљевић (соло хармоника).

Књижевној вечери је присуствовао конзул Србије Зоран Дојчиновић.

Уз слоган друштва „Пјесмом срцу срцем роду“ из „Јединства“ подсјећају да ће у цркви Светог Николе у петак 25. октобра са почетком у 20 сати бити одржан концерт полазника школе православног пјевања мати Јулијане Денисове из Бјелорусије.

 

Горан Петровић (Краљево, 1961) објавио је књигу кратке прозе Савети за лакши живот (1989), роман Атлас описан небом (1993), збирку приповједака Острво и околне приче (1996), роман Опсада цркве Светог Спаса (1997), роман Ситничарница „Код срећне руке“ (2000), збирку приповједака Ближњи (2002), књигу изабране кратке прозе Све што знам о времену (2003), драмски текст Скела (2004), збирку приповједака Разлике (2006), књигу записа Претраживач (2007), новелу Испод таванице која се љуспа (2010) и драмски текст Матица (2011). Петровићеви романи и приче објављени су у преко сто издања, од чега педесет у преводу на француски, руски, шпански, њемачки, италијански, бугарски, словеначки, пољски, украјински, македонски, енглески, мађарски, чешки, словачки, грчки, холандски и персијски језик.

Двадесетак његових прича је заступљено у антологијама српске приче у земљи и иностранству. Нека од Петровићевих дјела су адаптирана за позориште, телевизију и радио: Опсада цркве Светог Спаса , Народно позориште Сомбор, 2002; Скела (по сопственом тексту, продукција Народно позориште у Београду), Орашац, 2004; радио-драма Богородица и друга виђења, Драмски програм Радио Београда, 2007; телевизијски филм Ближњи, Драмски програм РТС-а, 2008; радио-драма Изнад пет трошних саксија, Драмски програм Радија Нови Сад, 2011; Матица, Атеље 212, 2011.

Добитник је више књижевних признања, међу којима су књижевна стипендија Фонда Борислава Пекића, награда „Меша Селимовић“, Нинова награда за роман године, „Виталова“ награда, „Рачанска повеља“, награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, награде „Борисав Станковић“, „Светозар Ћоровић“, „Иво Андрић“, „Лаза Костић“. Горан Петровић за животно дјело добио „Велику награду Иво Андрић“, Андриц́евог института у Андриц́граду.

Редовни је члан Српске академије наука и уметности. Члан је Српског књижевног друштва и Српског ПЕН центра.

Предраг Николић

Pin It on Pinterest

Share This