Izaberite stranicu

Коментари Секретаријата Синодалне библијско-богословске комисије Руске Православне Цркве.

Једнострани поступци Цариградске патријаршије у Украјини који су се завршили потписивањем у јануару 2019. године такозваног „томоса о аутокефалности“ упркос вољи епископата, клирика, монаха и мирјана Украјинске Православне Цркве изазвали су оштру полемику у црквеној средини. Анализа публикација о овој теми показује да је за многе учеснике у дискусији украјинско питање директно повезано с кључним појмовима за православну еклесиологију као што су: апостолска наследност, икономија и њене границе, устројство Православне Цркве на васељенском нивоу, саборност и првенство. Основана забринутост за очување апостолске наследности у Цркви због тога што је Синод Цариградске патријаршије примио у евхаристијско општење лица која немају закониту хиротонију, запажа се у радовима читавог низа аутора, укључујући и оне који пишу на грчком језику.

Кључне тезе које Цариградска патријаршија наводи како би образложила своје поступке у Украјини Синодална библијско-богословска комисија је већ детаљно размотрила у коментарима на писмо објављено од стране Цариградске патријаршије, а које је патријарх Вартоломеј упутио Архиепископу албанском Анастасију 20. фебруара 2019. године. Имајући у виду да се украјинско црквено питање и даље разматра међу епископима, клирицима и мирјанима неких помесних Православних Цркава, Секретаријат Комисије објављује своје коментаре на најважније теме у полемици.

1. Проблем апостолске наследности код расколничких „јерарха“

Већи број „хиротонија“ епископата „Православне цркве Украјине“ потиче од бившег Митрополита кијевског и целе Украјине Филарета Денисенка, којем је 27. маја 1992. године забрањено свештенослужење на Архијерејском сабору Украјинске Православне Цркве, а који је 11. јуна 1992. године на Архијерејском сабору Руске Православне Цркве лишен чина. Како се монах Филарет није покајао, већ је наставио расколничку делатност, између осталог, на територији других аутокефалних Цркава на Архијерејском сабору Руске Православне Цркве који је одржан 18-23. фебруара 1997. године изопштен је из Цркве изрицањем анатеме. Без обзира на то што је више пута подносио апелациону жалбу Патријарху цариградском, његову осуду су признале и поткрепиле документима Цариградска и друге помесне Православне Цркве.

У октобру 2018. године Цариградска патријаршија је неочекивано изјавила да разматра једну у низу апелација монаха Филарета и рехабилитовала је у чину и достојанству „бившег Митрополита кијевског“. Притом се Денисенко није покајао, а одлука Светог синода Цариградске патријаршије није била условљена новим разматрањем материјала из његовог предмета и оптужница које су против њега истакнуте. Пет месеци након издавања „томоса о аутокефалности“ М. А. Денисенко се заједно с неколико „епископа“ одвојио од „Православне цркве Украјине“ коју је Цариград признао и објавио је да се обнавља „Кијевска патријаршија“ за коју је рукоположио нове епископе.

Треба истаћи да је изазивање раскола био један од главних, али не и једини разлог за свргавање Филарета. На Делима суда Сабора од 11. јуна 1992. године између осталог су наведена следећа његова злодела: „ауторитарне методе управљања… потпуно игнорисање саборног гласа Цркве“, „кршење заклетве“, „свесно извртање стварних одлука Архијерејског сабора“, „једнострано присвајање саборне власти“. Очигледно, Цариградски синод је без разматрања одбио тачност ових оптужби, али их је ускоро доказао сам Филарет који је овога пута изазвао раскол у новоствореној структури, односно, учинио је исто оно због чега је био лишен чина пре скоро тридесет година. Дакле, једини јерарх бивше „Кијевске патријаршије“ који је својевремено имао канонску хиротонију, напустио је нову „аутокефалну цркву“ и јавно је одбацио такозвани „томос о аутокефалности“.

Такође, у „епископат“ „Православне цркве Украјине“ је у потпуности укључена хијерархија такозване „Украјинске аутокефалне православне цркве“ чију окосницу чине „хиротоније“ које су 1990. године обавили бивши Епископ житомирски Јован Боднарчук (1989. године је лишен чина по одлуци Светог синода Руске Православне Цркве) и бивши ђакон Виктор Чекалин (1988. године је лишен чина због неморалних поступака), самозванац који се представљао као епископ, али у ствари никад није имао чак ни расколничку епископску хиротонију. Покушаји расколника да помоћу фалсификованих сведочанстава „докажу“ да је у хиротонији првих „епископа“ УАПЦ наводно, осим Боднарчука учествовао још један архијереј, темељно су проучени на основу архивских материјала и испоставило се да су у потпуности лажни.

Део „хијерархије“ „Украјинске аутокефалне цркве“ поново је рукоположио Филарет Денисенко, али од „чекалинског“ рукоположења још увек потиче „хиротонија“ неких „епископа“ из ове структуре, укључујући и „хиротонију“ Макарија Малетича који је „хиротонију“ за епископа такође добио од „чекалинске“ хијерархије. Иако чак ни формално није имао наследност од апостола, бивши протојереј Николај Малетич је од стране Цариградске патријаршије „рехабилитован“ у чину „бившег Митрополита лавовског“. Ова чињеница потврђује да је Свети синод Цариградске патријаршије донео одлуку да оправда обојицу лидера заједно с њиховим „хијерархијама“ не проучивши околности њиховог одласка у раскол, њиховог осуђивања и питања наследности расколничких „хиротонија“ – и да чак није био упознат с главним чињеницама из њихове биографије.

2. Границе примене принципа икономије

Први и апсолутно неопходан услов за примену икономије приликом примања расколничких епископа или клирика у Цркву јесте њихово покајање. Свети Василије Велики у свом Првом правилу заповеда „онима који се налазе у самовољним скуповима да се поправе доличним покајањем и обраћањем и да се поново сједине с Црквом“ и сведочи да „чак и они који се налазе у црквеном чину, одступивши заједно с непокорнима, кад се покају, често се примају у исти чин“. На потребу за покајањем у својим тумачењима наведеног правила сложно указују тројица угледних византијских познавалаца канона: Јован Зонара, Теодор Валсамон и Алексеј Аристин [1]. Осмо правило I Васељенског сабора, посвећено примању у чин људи који се враћају из новацијанског раскола, налаже да се такви приме тек након што донесу писану потврду о томе да ће се у свему придржавати одлука Католичанске Цркве. Напокон, VII Васељенски сабор је примио у општење епископе-иконоборце тек кад је сваки од њих прочитао да се одриче некадашњих заблуда (Прво дело VII Васељенског сабора).

Од принципијелне је важности то да је примена принципа икономије према расколницима могућа само уз поштовање другог древног принципа по којем канонску забрану може да укине само онај субјект црквене власти који је ову забрану донео. Пето правило I Васељенског сабора гласи да се „у вези с онима које су епископи из сваке епархије удаљили од црквеног општења, да ли припадају клиру или мирјанима, у расуђивању треба држати правила којим је одређено да оне који су једни изопштили други не примају“ (в. такође Тридесет друго апостолско правило VI Антиохијског сабора). Притом по Другом правилу VI Васељенског сабора који је одобрио одговарајуће одлуке Картагинског сабора онај ко је изопштен на сабору своје Цркве нема права да подноси апелациону жалбу суду патријарха било које друге Цркве. Дакле, позитивну одлуку о питању укидања забране расколницима и њиховог примања у постојећем чину позитивно може да донесе или она Црква која је ову забрану донела, или Васељенски сабор, али уз обавезно учествовање и узимање у обзир става помесне Цркве која је непосредно пострадала од делатности расколника. Карактеристичан пример представља преседан примене икономије према епископима-мелетијанцима који су изазвали раскол у помесној Александријској Цркви. Овај случај је разматрао Васељенски сабор. Међутим, одлука сабора је донета уз непосредно учествовање и узимање у обзир става Епископа александријског Александра који је, као што је забележено у делима сабора „био главни делатник и учесник у свему што се дешавало на сабору“. У новијој историји на сличан начин је почело исцељење раскола у Бугарској Православној Цркви на Свеправославном сабору у Софији 1998. године, који је због икономије у постојећем чину примио расколничке јерархе након што су се покајали и поново сјединили са својим законитим поглаваром Патријархом бугарским Максимом.

Дакле, једнострана одлука Цариградске патријаршије о примању у постојећем чину украјинских расколника не може бити призната законитом чак ни ако се полази од принципа икономије, пошто нису испуњена два најважнија услова за њену примену: покајање расколника и њихово помирење с Црквом, од чијег јединства су отпали и која им је ставила забрану.

Од суштинске важности је то што је у току целе своје историје Православна Црква у свим случајевима примене икономије према расколницима долазила у додир с лицима чија хиротонија је макар формално кроз сукцесивност рукополагања потицала од епископа који су некада имали канонско рукоположење. Историја не познаје преседане примања у „постојећем чину“ лица чија хиротонија потиче од самозванаца који никад нису имали епископско рукоположење. У вези с тим је, кад је у питању већина „јерарха“ такозване „Украјинске аутокефалне православне цркве“ о којој је раније било речи, чак и само постављање питања примене економије апсолутно немогуће.

3. Одсуство легитимитета „Православне цркве Украјине“

У историји Православне Цркве (укључујући и новију историју) познати су случајеви непосредног учествовања државе и политичких власти у питању проглашавања аутокефалности. Управо тако је у XIX веку – почетком ХХ века створена већина савремених аутокефалних Цркава. Ови процеси су, по правилу, представљали последицу настанка суверених националних држава (Грчке, Бугарске, Румуније, Србије) и разматрани су као елемент националне изградње. Легитимитет нове аутокефалне Цркве је подржавала огромна већина становништва.

Пројекат стварања аутокефалне Украјинске Цркве који је 2018. године предложио украјински председник Петар Порошенко такође се ослањао на претпоставку да ако не сви, у сваком случају значајна већина украјинских верника подржава идеју аутокефалности. У својим јавним обраћањима Патријарх цариградски Вартоломеј је, очигледно имајући поверења у информације које је добио од украјинских власти, такође изражавао уверење о томе да ће се „јединственој цркви“ придружити ако не сви, у сваком случају већина православног становништва Украјине.

Међутим, каснији догађаји су убедљиво показали да идеја „аутокефалне цркве“ не ужива подршку међу већином православаца у Украјини. У састав структуре коју је створила Цариградска патријаршија скоро у потпуности улазе представници двеју расколничких група. Од 90 епископа канонске Цркве само су двојица прешла у нову организацију. Украјинска Православна Црква на челу са митрополитом Онуфријем и даље остаје највећа конфесија у земљи, како по броју епископа, клира и парохија, тако и по броју верника. Самим ти још једном се историјски потврђују речи из Окружне посланице источних патријараха из 1848. године: „Чувар побожности код нас је исти онај народ који увек жели да сачува своју веру без промена.“

Пораз на председничким изборима у пролеће 2019. године Петра Порошенка који је проглашавање украјинске аутокефалије објавио као једну од главних тачака предизборног програма само је потврдио неоснованост претензија „Православне цркве Украјине“ на улогу националне цркве.

4. Извртање улоге првог епископа у Православној Цркви

Чланови и експерти Синодалне библијско-богословске комисије су у свом већ поменутом Коментару на писмо патријарха Вартоломеја детаљно анализирали тезе које свеукупно потврђују искључива овлашћења власти цариградских патријараха у целој Православној Цркви. Међу овим тврдњама су:

а) учење о „надграничној одговорности“ цариградског патријарха у питањима коначног решавања различитих канонских ситуација које настају у другим помесним Црквама, односно, право на мешања у питања унутрашњег живота сваке помесне Цркве;

b) учење о праву „са правом тутора“ и „арбитра“ да решава спорове између помесних Цркава, да чак на сопствену иницијативу „појачава“ дејства поглавара аутокефалних Цркава које буде сматрао недовољнима;

с) представа о „првенству власти“ Патријарха цариградског на васељенском нивоу као апосолутно неопходном услову за постојање Цркве, као што постоји првенство власти епископа у његовој епархији и поглавара у границама помесне Цркве;

d) право да одређује и поновно разматра границе помесних Православних Цркава, да изузимају епархије, епископат, клир и мирјане из свете црквене једне помесне Цркве која је строго заштићена светим канонима, и да их потчињава другој; право да самостално објављује аутокефалност делова других помесних Цркава, чак и против воље њихове највише црквене власти;

е) право пријема и доношења коначног суда о апелационим жалбама које подносе епископи и клирици било које аутокефалне Цркве.

Наведени аспекти ове нове доктрине налазе се у противречности са светим предањем Христове Цркве, грубо изврћу светоотачку еклесиологију, јерархе и богослове Цариградске патријаршије који их бране доводе до стварања на православном Истоку модела црквене управе блиске средњовековном папизму. Свети оци православља, јерарси и богослови древних источних патријаршија уложили су велики исповеднички труд у борби против идеје папства. Руска Православна Црква и данас у потпуности следи оно што су ови оци бранили у полемици с папизмом у току прошлих векова. Неће бити наодмет да још једном наведемо речи Окружне патријарашке посланице и Синодалне посланице Цариградске Цркве из 1895. године које су већ помињане у посланици Комисије, а којима Света Цариградска Црква сведочи о православном схватању првенства које је и она прихватала у то време:

„Из овог правила [Двадесет осмог правила IV Васељенског сабора] следи да римски епископ има исту част као епископ Цариградске цркве и епископи других Цркава и да ни у једном правилу ни код једног од отаца нема ни наговештаја да је епископ Рима једини поглавар католичанске Цркве и непогрешиви судија епископа других независних и аутокефалних Цркава.“

Ову веру је Руска Црква примила од своје Мајке, древне Цариградске Цркве и ње се придржава не прихватајући извртања и новине.

5. Обустављање евхаристијског општења

Због неканонских поступака Цариградске патријаршије у Украјини Руска Православна Црква је била принуђена да прекине с њом евхаристијско општење руководећи се директним налозима светих канона да се прекине општење с онима који сами буду „општили са изопштенима из општења“ ( Друго правило Антиохијског сабора). Умесно је сетити се како је у току V Васељенског сабора свети цар Јустинијан позвао оце сабора да престану да помињу папу Вигилија и да више „не читају његово име туђе хришћанима у светим диптисима како самим тим не би постали заједничари у нечастивости Несторија и Теодора“. Ако је наставак општења с лицем које је подржало учење осуђено од стране Цркве, значило учествовање у његовој нечастивости, каква треба да буде реакција на то што су јерарси и клирици Цариградске Цркве примили у општење оне које је донедавно сва пуноћа Православља сматрала безблагодатним расколницима и светогрдницима? Зар то није грех против Цркве и свете Евхаристије?

Преставши да помиње папу цар Јустинијан је истицао да без обзира на оно што се десило „чувамо јединство с апостолским престолом… јер чак и промена Вигилија или неког другог нагоре не може да нашкоди миру Цркава“ (Acta Conciliorum Oecumenicorum. IV, 1. P. 202). Зато се и Руска Црква није одвојила и не одваја се ни од чега светог и истински црквеног у Цариградској Цркви, али не сматра могућим да учествује у канонским делима њеног поглавара, јерарха и клирика трудећи се да заштити од тога и своју верну децу. Дакле, принудно одрицање од учествовања у тајнама Цариградске патријаршије која је ступила у потпуно црквено општење с лицима која су лишена апостолске наследности последица је свештеног страха пред Светом Евхаристијом и немогућности да се светиња Тајне чак ни посредно дели с расколницима.

Принудни раскид у општењу с Цариградском Црквом изазван је бригом за чување чистоте вере и за строго придржавање црквеног предања.

Узносимо ватрене и усрдне молитве једином Богу Који се слави у Тројици за што бржи прекид смутње коју је изазвала Цариградска патријаршија, за обнављање једномислености и љубави у Православној Цркви.

Са руског Марина Тодић

Патријархија.ru

11 / 10 / 2019

[1] Јован Зонара: „А они који се налазе у самовољним скуповима опет се присаједињују Цркви уколико се обрате с доличним покајањем и присаједињују се тако да се често примају у исти чин“;

Теодор Валсамон: „Они који се окупљају на незаконите скупове опет се сједињују с Црквом ако се покају на доличан начин, тако да се често примају у претходном чину“;

Алексеј Аристин: „Такви, ако се појаве и поправе доличним покајањем и обраћањем, опет се сједињују с Црквом, као једно тело“ (Тумачење Првог правила светог Василија Великог).

Извор: http://pravoslavie.ru/srpska/

Pin It on Pinterest

Share This