Izaberite stranicu

На данашњи дан, 11. октобра 1579. године у Цариграду је убијен Мехмед-паша Соколовић.

Мехмед-паша Соколовић је рођен као Бајо у селу Соколовићи близу градића Рудо. Отац му се звао Димитрије и као дјечак школовао се у манастиру Милешева. У „Данку у крви“ одведен у јањичаре када му је било око 15 година. Ови дјечаци ће бити приморани да пређу у ислам, одгајани су и образовани као војници и вјерници, али ће заузврат добити прилику да се укључе и напредују у османском царском систему. Мехмед-паша Соколовић је био један од бројних који су направили завидне каријере доспјевши до положаја Великог везира. Мехмед-паша Соколовић у Османском царском систему налазио се на разним положајима као Заповједник царске гарде, Адмирал морнаричке флоте, Гувернер-генерал Румелије, Трећи везир, Други везир, а као Велики везир служио је за вријеме три султана: Сулејмана Законодавца, Селима II и Мурата III.  

Под његовим утицајем 1557. године издат је берат којим се дозвољава обнова Пећке патријаршије, и на патријаршијски пријесто постављен је Макарије Соколовић, његов ближи сродник. Мехмед-паша је подизао бројне задужбине  широм царства. По његовом наређењу  је изграђен мост преко Дрине у Вишеграду, описан у дјелу „На Дрини ћуприја“, Ива Андрића. Султан Сулејман Величанствени га проглашава за Великог везира Порте 28. јуна 1565. године а следеће године са султаном креће у нови поход у Угарску. Опсиједају утврђени град Сигет дан прије освајања града, султан Сулејман изненада умире. Плашећи се да ће његова смрт негативно утицати на морал војске Соколовић је прикрива 20 дана, када је у Београду проглашен наследник, Селим II. Нови султан се показао као прилично неспособан владар и дословно је све послове у царству препуштао Соколовићу, као Великом везиру, тако да је овај имао практично неограничену моћ у царству. Послије смрти Селима II  на пријесто долази његов син Мурат III који се још мање интересовао за вођење државних послова, али за разлику од оца није имао великог повјерења у Мехмед-пашу чија моћ полако почиње да опада иако је остао на свом положају Великог везира.

Убијен је 1579. године чиме се завршава његова 15-годишња владавина као де факто владара Османског царства. “…Мехмед-паша је намјеравао да свог султана, који му је дао највише што је могао, обрадује сјајном илузијом како је опет на ратишту, поново постиже побједе и, сламањем једног тврдог града, напослијетку својој војсци отвара пут ка Бечу. Али, везирова варљива надања су доживјела слом у последњем часу. Сигет је пао у турске руке седмог, а султан је свој поход завршио у ноћи између петог и шестог септембра….Кад му је султан клонуо на руке, Мехмед-паша је прије свега могао помислити на незавршену битку око разваљене сигетске тврђаве. Војска је, рушећи бедеме, већ продрла у град, али је пред њом још увијек стајала, неокрњена, она централна кула, црвена као да је крвљу обливена, са које би вјетар повремено донио аветињски плач звона за узбуну. Везир је очекивао овај тренутак, и у тој стрепњи му се, можда, понекад и учинило да ће господара прежалити и да је свјестан свога новог положаја…У ноћи кад је султан умро, Соколовић је нашао снаге да из жалости и страха изађе са вољом очврслом за подвиг. Могао би се, сасвим једноставно, претпоставити да је он продужио живот и владање балсамованом султану како би са успјехом завршио војевање, омео војску да се прије времена побуни и, држећи конце догађајима, сачекао новог господара. Грубље речено да је султан Сулејман, у његовим рукама постао мртав, лутка с којом је он привео крају своју скупу игра. Тренутак је, међутим, био знатно сложенији…”

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This