Izaberite stranicu

На данашњи дан, 8. октобра 1931. године рођен је  Драгослав Срејовић, српски археолог и академик. Када се једног дана буде писала историја археологије код Срба, централно мјесто заузеће несумљиво врсни археолог , културни антрополог, професор универзитета и академик, професор Драгослав Срејовић. Трагање за старим свијетом и далеким цивилизацијама довело га је до великих открића и до откопавања археолошких налазишта као што су: праисторијска култура Лепенског Вира на Дунаву и царска римска палата Ромулијана у Гамзиграду. Он није био само археолог који је ископавао материјалне доказе о постојању давних људских цивилизација, он је покушавао да то давно вријеме прије свега разумије. Драгослав Срејовић говорио је да је „археологија у ствари прича о изгубљеним сазнањима које треба изучити на умјетнички начин“, те да је оно „што ми поименце памтимо и учимо, само мали одсјечак људског трајања“. Руководио је археолошким ископавањима 67 праисторијских и античких локалитета у Србији, Босни и Црној Гори (Дукља, Сребреница, Лепенски Вир, Власац, Дивостин, Гамзиград, Шаркамен и др.). Објавио је више од 200 радова у земљи и иностранству. Био је директор Галерије САНУ, а потпредсједник САНУ од 1994. године. Свој живот, емоције и стваралачку енергију окренуо је у потпуности својој великој љубави – археологији. Срејовић користи сво расположиво вријеме за обогаћивање свог знања, учествује у археолошким ископавањима и објављује запажене чланке различите тематике. Скоро свака нова књига из историје, психологије, филозофије, социологије, историје умјетности, етнологије, религије, из књижевности, заокупљала његову пажњу и његово вријеме. Невјероватном енергијом, интелектом и посвећеношћу успијевао да је све усклади, да све то прочита, апсорбује и угради у своју мисао, а да не пропусти ни позоришне и оперске представе, балет, филмове, значајне изложбе. Био је пасионирани читалац. У његовој личној библиотеци на страницама Борхесове „Изабране пјесме“ Срејовић је на маргини пјесме „Читалац“ означио стихове: „Нека се други хвалишу страницама које су написали ја се гордим онима које сам прочитао“. Стих који толико пуно говори о њему самом. Једно сензационално откриће које је умало збрисано са лица земље донијело је њему и читавој тадашњој југословенској археологији огроман међународни публицитет и признање. Ископавања која је водио 1964. године изнијела су на свјетлост дана културу Лепенског Вира из палеолитског периода, са најстаријом монументалном скулптуром у Европи и људском насеобином. Говорећи касније о свом открићу он је писао: “Лепенски Вир. Пазите, сви су навалили на Ђердап прије мене, разграбили главне локалитете, а мени оставили неки мали; мислили су да ће ме мрзити да ту копам. А ту откријем најстарију монументалну камену скулптуру свијета. То је стварно нешто невјероватно… Мени је један чувени мађарски антрополог, који је проучавао кости Лепенског Вира рекао да га моје тјеме и то што скоро немам врат подсјећа на људе из Лепенског Вира…”.Следеће велико откриће била је царска римска палата Ромулијана у Гамзиграду гдје је руководио археолошким ископавањима у периоду од 1970. до 1996. године. Срејовић је научно расвијетлио постојање утврђене царске палате чиме је срушио раније заблуде о карактеру и улози Ромулијане. Палату и цијели комплекс је објаснио као сакралну цјелину, мјесто починка императора Галерија, мјесто гдје је обављена апотеоза његове мајке Ромуле. Свједоци кажу да су последње ријечи археолога Драгослава Срејовића, између осталих биле: „Не дозволите да се Ромулијана, богата шкриња која блиста у својој величанственој усамљености – претвори у змијарник“. Данас се царска палата Феликс Ромулијане налази на УНЕСКО листи свјетске баштине. Срејовић је дао нимало ружичасту прогнозу будућности човјечанства: „…човјек ће остати онакав какав је данас, а какав је био и у прошлости: биће нагона и инстикта, у већој или мањој мјери дивље, спремно на све кад је у питању његова егзистенција. Никада се неће остварити његови снови о слободи, правди и једнакости, никада неће постојати један стил живота, један начин мишљења и понашања, вјере или идеологија подједнако добрих за све појединце, заједнице, народе и човјечанство у цјелини… На срећу, људи ће, као и до сада, волети и мрзити, рађати се и умирати, ратовати и мирити се. Показаће се као што је прошлост много пута потврдила, да се сваки усрећитељ људи прије или послије преображава у њиховог највећег унесрећитеља, да су све идеологије више порушиле него што су изградиле, да морамо назадовати да би смо напредовали и разарати да би смо изнова градили. То су поруке прошлости за нашу сјутрашњицу, а и за нашу даљу будућност.“

Приредио: Миомир Ђуришић

 

 

Pin It on Pinterest

Share This