Izaberite stranicu

У организацији Друштва црногорско-руског пријатељства „Свети Георгије“, у Никшићу су, у петак 4. октобра представљене књиге „Злочин у Велици 28. јула 1944. године“ и „Геноцид у Пиви 1943. године“ аутора др Васиља Јововића. Издавачи су: Музеј жртава геноцида Београд, Институт за српску културу – Никшић, Одбор за Јасеновац Српске православне цркве.

Др Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида је казао да институција на чијем је челу и СПЦ имају протокол о сарадњи кроз заједничке истраживачке пројекте, архивску грађу, публикације, заједничке наступе, а једна од највреднијих ствари, у том смислу, по ријечима Ђурића, јесте сарадња са Одбором за Јасеновац СПЦ, који води владика славонски г. Јован (Ћулибрк).

„Дио поменуте сарадње јесу књиге др Васиља Јововића, које вечерас промовишемо. Имајући у виду да треба истраживати страдање Срба у различитим крајевима, првенствено, на територији бивше Југославије, у том контексту, родила се идеја о обиљежавању, истраживању страдања Велике, Пиве, Пребиловаца, Гаравице, западне Славоније. О неким стратиштима знамо доста, о неким не знамо, али обновићемо сјећање на то. Прије пет година,  направљен је научни скуп у селу Велика, потом смо нашли колегу Васиља Јововића да то, на прави начин, као професор историчар обради, уобличи у текстове“, рекао је Ђурић.

Напоменуо је да се планира наставак пројекта, што подразумијева истраживања њемачких војних архива у Фрајбургу, проналажење докумената, њемачке фактографије и фотографија како би се припремила проширена књига, која ће бити допринос обиљежавања страдања у Велици наредне године.

Ђурић је навео да слиједи и доштампавање књиге о геноциду у Пиви, која је изазвала пажњу јавности и тренутно је нема у продаји. Најавио је да Институт за српску културу из Никшића, Одбор за Јасеновац СПЦ и Музеј жртава геноцида Београд планирају још један заједнички пројекат – „Партизански злочини 1941-1945. године“.

„Морамо отворити те теме у научном смислу ријечи, са подацима. Као што имамо причу о Велици са оваквим табелама, морамо исте табеле направити за партизанске злочине. Не можемо то да заборављамо. Историографија је донекле то питање отворила. Неке јаме су још увек забетониране, докле год је забетонирана, а нема крста, нема споменика или док се на појединим споменицима, без обзира у ком дијелу бивше Југославије, пише жртве фашистичког терора, не, мора да пише ко су злочинци, ко су жртве“, рекао је Ђурић.

Мишљења је да српска страна мора да буде обазрива када се говори о броју жртава, те да се ослободимо митова, легенди, прича које немају основа.

„Окренимо се науци, попут оваквих публикација о одређеном догађају, које имају табеле, у којима постоји редни број, презиме, очево име, име жртве, година рођења, место страдања, место покопа, извор одакле је тај податак. Кад дођемо до тих конкретних података онда можемо да говоримо. Посао на утврђивању података броја жртава у Велици привешћемо крају следеће године на годишњицу страдања“, констатовао је Ђурић.

У промоцији је учествовао и др Будимир Алексић, који је оцијенио да књиге историчара др Васиља Јововића представљају истраживачки подухват првог реда.

„Јововић је урадио оно што је одавно требало да ураде научне институције ове земље, прије свих, Историјски институт Црне Горе и Црногорска академија наука и умјетности. Међутим, незаинтересованост тих институција да се баве истраживањем страдања грађана Црне Горе током 20. вијека, свједочи о небризи државе о тако важним темама, што је, у најмању руку, неприхватљиво, а можемо слободно рећи и скандалозно. Та иста држава преко својим медија, образовног система, културних установа и других средстава државне пропаганде, у протеклих двадесет година, континуирано пласира антисрпски наратив о Сребреници, али упорно прећуткује геноцид у Пиви 1943. и у Велици 1944. године. С тога су ове књиге др Васиља Јововића велики допринос освјетљавању историјске истине о тим догађајима, али и изузетан прилог култури сјећања на жртве геноцида“, закључио је Алексић.

Аутор књига, др Васиљ Јововић је захвалио Епископу будимљанско-никшићком г. Јоаникију уз чији благослов су објављене ове студије, чему је претходило потписивање протокола о сарадњи Епархије будимљанско-никшићке, Музеја жртава геноцида и Института за српску културу, да се злочини током Другог свјетског рата, а и касније, расвијетле и представе јавности.

„Нас највише интересује ко су били извршиоци, жртве ћемо, надамо се, пребројати. Извршиоци геноцида у Велици су били припадници Принц Еуген дивизије, која је формирана почетком Другог свјетског рата од фолксдојчера њемачке народности са простора данашње Војводине. Фолксдојчери, иначе специјализовани за геноциде, су знали српски језик тако да су могли у борбама са партизанима, четиницима, да хватају становништво које су касније убијали, да открију на тај начин њихове намјере, осим њих и балисти вулнетари из Плава и Гусиња, такође, Албанци из Метохије, Петњице.“

По његовим ријечима о догађањима у Велици, 28. јула 1944. Године, није писано у мјери колико тај страшни догађај заслужује. Разлог томе је, сматра Јововић, учешће балиста из Бујановца, Урошевца, Гњилана и Качаника (из састава 21. СС дивизије „Скендербег“), као и учешће вулнетара и балиста из Плава и Гусиња у величком покољу, због чега се ради „очувања братства и јединства“ о геноциду у Велици послије Другог свјетског рата нерадо говорило, заташкаван је и минимизиран.

Поводом седамдесетогодишњице геноцида у Велици, подсјетио је др Васиљ Јововић, одржан је Округли сто у Велици 27. јула 2014. године са којег је објављен Зборник радова.

„Пива, још, чека да се организује озбиљан научи скуп, како би се изнијела стара и нова сазнања“, поручио је Јововић.

Сматра да је за проучавање геноцида у Велици од значаја сачувана архивска грађа, а нарочито је, по мишљењу Јововића, битна изворна грађа Државне Комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача, која се чува у Архиву Југославије.

„Та грађа, која се налази у фонду 110, је доступна, али није доступна грађа Комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача у Подгорици, Цетињу и Никшићу. Такође су недоступне архиве у Приштини и Тирани“.

У њемачким војним архивима могуће је пронаћи потребну архивску грађу дивизије „Скендербег“, појаснио је аутор, додајући да у расвјетљавању геноцида у Велици могу да помогну књиге о СС дивизији „Принц  Еуген“ Ота Кума (један од њених последњих команданата); он касније није осуђен за ратне злочине за разлику од претходног команданта Шмит Хубера, који је по свједочењу његових војника и официра у Пиви начинио највише злочина и стријељан је у Нирнбергу.

„Геноцид у Велици је драстичнији него у Пиви, јер Пива је велико подручје у којој је страдало око хиљаду и триста лица, што је око 10% становништва Пиве по предратним прорачунима. У Велици, која је, пред Други свјетски рат, бројала око 2 хиљаде становника, за непуна два сата, страдала је једна трећина. По свједочењу преживјелих, највише злочина починиле су наше комшије из Плава, Гусиња и Метохије“, нагласио је Васиљ Јововић.

Говорећи о подацима из књиге „Геноцид у Пиви 1943. године“, он је казао да је по прорачунима Њемаца, у Пиви убијено око 12 хиљада „бандита“, међутим, по свим прорачунима погинуло је око 7 хиљада бораца, што се односи већином на партизане, а пет хиљада је неборачко становништво.

„Ако знамо да је у Пиви  страдало око 1300 људи значи да су остало биле избјеглице, које су ишле за партизанским јединицама и нашле су се на територији Пиве. Пива је, значи, велико стратиште не само за народ Пиве, него и за народ из запaдне Босне, Лике“, констатовао је др Васиљ Јововић.

Указао је да су за злочине у Пиви одговорни припадници њемачких јединица  „Принц Еуген“ дивизије и дивизије, коју су чиниле усташе Хрвати док је командни кадар био повјерен Њемцима и Аустријанцима.

„Ту је било и Бугара око двије хиљаде и италијанске дивизије Ферара и Венеција. Принц Еуген је оперисао на подручју Пивске жупе и крајњег дијела Пивске планине, од Мале Црне Горе и Недајна, док су италијанске јединице са Бугарима, преко Дробњака, ушле у Пиву и начиниле масакр. Такође, као и у Велици, вршена је агитација над становништвом да не бјежи у збјегове. Њемцима су помагали муслимани из Гацка, који су као трговали стоком по тим крајевима и знали су гдје се налазе катуни и гдје могу да буду збјегови“, казао је Јововић.

Запитао се шта је могло претходити таквом суровом обрачуну муслимана из Гацка, Плава и Гусиња са својим комшијама.

Закључио је да је у Пиви почињен геноцид, велики злочин о коме треба да се стално прича. Из тог разлога се у Долима и Велици, сваке године служи парастос жртвама које су канонизоване, проглашене мученичким жртвама, заједно са јасеновачким, пребиловачким.

На крају вечери гуслар Горан Перовић Цуца отпјевао је пјесму „Пивска вила“ о Светој новомученици Јаглики Пивској.

Ова тема је изазвала велику пажњу публике, па су услиједила питања учесницима промоције.

Извор: Епархија бидимљанско-никшићка

Pin It on Pinterest

Share This