Izaberite stranicu

Поводом шест година од освећења и славе Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, Његово преосвештенство викарни Епископ диоклијски г. Методије са свештенством и вјерним народом одслужио је данас, 5. октобра, Свету архијерејску литругију.

Током службе, Преосвећени Епископ Методије је миропомазао новокрштену дјевојчицу Магдалену Радовић.

Владика Методије је у свом епископском обраћању свештеном братству Саборног храма и вјерном народу честитао празник и јубилеј освећења, а након тога се, тумачећи прочитана зачала из Светог јеванђеља, осврнуо на исповједање вјере Светог апостола Петра. Подсјетио је на ријечи Господње, да ће на камену те вјере у Њега, као Сина Божијега, сазидати Цркву Своју, коју ни паклена врата неће надвладати. Затим је повукао паралелу наводећи управо народ у Црној Гори, у Подгорици, у Саборном храму, као живе свједоке тих Господњих ријечи:

,,Ево, ко је већи свједок тих истинитих и нелажних Господњих ријечи, него управо ми данас овдје који смо се сабрали у овоме дивноме храму. Ми знамо да физички вријеме не можемо зауставити и знамо да вријеме немилице носи и све гази. Знамо да нас вријеме може прегазити, али, исто тако, и ми знамо да смо у могућности вријеме прегазити.

Стара пословица каже да нема људскога дјела које вријеме није у стању разорити. Али, ипак је Јеванђеље свједок томе да има дјела људских које ипак вријеме не може разорити, у ствари, има људских дјела која су ванвременска и надвременска, која су све своје савременике и све епохе преживјела.“

Владика Методије је указао и на битност свијести о оном истинском и непролазном богатству, а то је бескрајно велико, Богом дано, људско и хришћанско достојанство, наводећи љубав као ону која побјеђује вријеме, пролазност, смртност, бивајући свевремена и надвремена:

,,Заиста, велико је људско и хришћанско достојанство. Зато је врло важно да сви ми овдје данас сабрани спознамо ту велику и важну истину у своме животу. Крх је овај сасуд у коме ми носимо земаљски живот, али љубав је она која ће побиједити вријеме и која ће нас извести у једну другу духовну димензију надвремену и којом ми у ствари побјеђујемо пролазност.“

Преосвећени владика Методије је нагласио да је нада садржана управо тамо гдје је пречесто свијет не тражи, гдје је, по расуђивању свијета који у злу лежи, смисао људског живота одбачен, а гдје је покопана будућност и нема изгледа, а ни наде у васкрсење и преображај.

,,А нада је управо тамо гдје је нема и гдје је одбачен смисао људскога живота и гдје је покопана будућност. Јер само прије 25 година на овом мјесту овдје, било је баш такво вријеме. Вријеме одбаченог смисла живота и наизглед покопане  будућности.“

Владика Методије се у другом дијелу свог обраћања присјетио и својих дана ране младости, када је још као средњошколац корачао једном стазом која је пролазила управо на мјесту гдје је сада Саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици, евоцирајући притом успомене на своје прве почетке и духовне кораке које је направио и које су га учиниле дијелом једне, тада мале, али ревношћу и дјелима богате хришћанске заједнице у Подгорици. Из те заједнице се Божијим благословом и благословом и трудом Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија изродила сада велика и плодоносна хришћанска заједница, заједно са прелијепим Храмом Васкрсења Христовог у Подгорици:

,,Овдје на овом мјесту, на мјесту овог Храма је била једна ливада са асфалтном стазом преко које сам и ја ишао у гимназију. И једном приликом прескакао сам раскопани канал и видио неке за мене тада чудне људе, симпатичне и радосне који копају у том каналу, а видио сам и једног свештеника који је данас овдје међу нама. Придружио сам се тој групи чудних људи који су радили нешто што нико у том времену није разумио.  И хтио сам, желио сам, да постанем један од њих, један од те групе и заједнице личности међу којима је владала љубав.

Управо та љубав, љубав те заједнице и та вјера Петрова на коју је Христос саздао Цркву Своју подигли су ове велелепне зидове.

Онај човјек који је по Божијем благослову и промислом Божијем дошао овдје у ове крајеве да крштава, као што се данас крстила мала Магдалена и да  васкрсава душе, као што је и васкрснуо и овај храм, баш као што и то име носи и призива нас и позива на васкрсење наших душа. Е тај човјек је обишавши претходно цијели свијет, под својим трепавицама сачувао све оне најљепше храмове које је походио и којима се Богу молио.   Од Европе, Грчке, Русије, па до Свете Горе и истресао из тих својих трепавица оно најљепше што је сабрао и сакупио и објединио, што и јесте садржано и што заиста доживљава тај пресјек овдје у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици“, истакао је Преосвећени владика Методије, алудирајући на лик и дјело Високопреосвећеног Митрополита г. Амфилохија.

Он је додао да  оно што држи Цркву Божију нису арматуре и бетон, ни темељи земаљски већ су то тврда Божија вјера и љубав међусобна и љубав према Богу:

,,Хвала Богу што је на овако дивном мјесту овај храм саздан. Али, треба да знамо да она вјера у љубав, нашу љубав међусобну и ону према Богу ће бити једина која ће очувати ове зидове да се не стропоштају. Јер ови зидови и ова дивна купола не стоје на бетону и арматурама, или на темељима земаљским, него на оним најдубљим темељима које је она, претходно поменута, групица људи са својим  Митрополитом копала у блатњавом каналу. А ту групицу су гледали околни суграђани и сународници, а тада нису разумјевали шта они у том тренутку раде, у шта се уграђују и шта се изграђује“ – подсјетио владика диоклијски.

,,Нека нас Господ укријепи и уразуми и дај Боже да спознамо оно што је најважније, а то је људско и хришћанско достојанство које почива и темељи се на љубави према Богу и ближњима и нашој међусобној љубави“ – пожелио је на самом крају свог пастирског обраћања Његово преосвештенство викарни Епископ диоклијски г. Методије.

БЕСЈЕДА ПРЕОСВЕЋЕНОГ ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ Г. МЕТОДИЈА

Након Литругије освештан је и пререзан славски колач, а заједничарење је настављено уз славску трпезу љубави у крипти Саборног храма, гдје је уприличен и богат културни програм. Домаћин овогодишње славе био је Влатко Иванишевић са породицом, а кумови славе за следећу годину су Милан Мраковић и Иван Никитовић.

Храм Христовог Васкрсења у Подгорици освештан је 7. октобра 2013. у оквиру обиљежавања 17 вјекова (1,700 година) од доношења Миланског едикта-слободе вјероисповједања хришћанске вјере на територији Римског царства од стране Светог Цара Константина.

Наиме, када је 1993. године Митрополит Амфилохије заједно са свештенством и вјерним народом благословио и започео градњу Саборног Храма Христовог Васкрсења, мало је ко вјеровао да ће за тако кратко вријеме овај Храм постати украс Подгорице и Црне Горе. Вријеме рата, санкција, економске и духовне кризе деведестих година није давало наде да се Храм могао градити и изградити. Али Митрополит је овај Храм утемељио на некополебљивом темељу – Христу Богу који прегаоцима и даје махове. Од када су васељенски Патријарх Вартоломеј и блаженог спомена Патријарх српски Павле поставили и благословили камен темељац овај храм постаје благословени мравињак у коме су људи гладни и жедни Бога Живога приносили своју љубав. Градећи храм људи су се и сами духовно уздизали и храм изграђивао њих и цијелу Црну Гору.

Борис Мусић

Pin It on Pinterest

Share This