Izaberite stranicu

На данашњи дан, 21. септембра 1933. године умро је Милорад Гођевац, љекар, национални радник, покретач и организатор српске четничке акције у борби за ослобођење Македоније. Као општински љекар Гођевац је дошао у додир са Старосрбијанцима и Македонцима, који су живјели у Београду, залазио у њихове радње, упознао се са њиховим животом и преко њих са приликама на југу. Тако се упознао и са комитама, који су долазили у Београд на зимовање, и који су припадали бугарској комитетској организацији. У Београду је упознао бугарског војводу Стојана Донског. Од њих је Гођевац сазнао, да нема другога спаса за српско име у тим крајевима него поћи истим путем, којим су Бугари још раније пошли, и који их је довео чак до Бујановца и Врања на сјеверу, до Охрида на западу и до Солуна на југу. Гођевац и његов пријатељ Лука Ћеловић, предсједник Београдске задруге и адвокат Васа Јовановић су основали први одбор за потпомагање четничке акције у Старој Србији. Тајно од владе, Гођевац и Ћеловић започињу рад. Пришао им је и генерал Јован Атанацковић. У љето 1903. године у кући генерала Јована Атанацковића у Београду оснивају Српски комитет. Влада и конзули из српских конзулата на југу били су апсолутно противни четничкој акцији. У мају 1904. године била је послата од одбора из Београда прва чета војводе Анђелка Алексића, која се сукобила са турском војском и сва изгинула. То је изазвало буру у Београду. Београдска штампа, инспирисана из службених кругова, напала је најоштрије Гођевца и другове му, што шаљу људе на кланицу. Али већ крајем исте године четнички покрет је узео толиког маха, да су се одушевили њиме и Београд и цијела земља. Идеја Гођевца и другова тријумфовала је. За непуну годину дана четничке акције добило се више, него кроз дуге године пропаганде.  Борба за Македонију била је борба за превласт или претежни утицај над православним становништвом у Солунском, Битољском и јужном дијелу Косовског вилајета Османског царства. За дешавања у Османској Македонији су првенствено биле заинтересоване Бугарска, Грчка и Србија, али су такође биле заинтересоване и Румунија и велике силе. Своју кулминацију и оружани облик ова борба достиже почетком XX вијека јер је управо у том периоду дошло до кулминације процеса обликовања националног идентитета становништва Балкана,  слабљења Османског царства и његовог потискивања са Балкана. Борба за Македонију се прво одвијала на црквеном пољу, а затим на политичком и на крају војном. Борба око територија Османског царства у ширем обиму је обухватала и Једренски вилајет, сјеверни дио Косовског вилајета, Скадарски вилајет и Јањински вилајет за које су се такође интересовале различите од сукобљених страна. Још 1878. године дошло је до устанка Срба у кумановској кази (срезу). Овај устанак, као и нешто касније Брсјачка буна, настали из ослободилачких тежњи српског народа и жеље за уједињењем са матицом Србијом, претходили су српској четничкој акцији. Због оваквог стања у Бугарској, Грчкој и Србији је дошло до појаве тзв. македонског питања. Све три државе су жељеле да ријеше ово питање у своју корист и наводиле су бројне разлоге. Бугарска је своје претензије заснивала на Санстефанском миру, Грчка на историјској припадности Античке Македоније хеленистичкој култури, а Србија на српској средњовјековној традицији, српским задужбинама, језичкој сродности и раширености крсне славе — типично српског обиљежја.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This