Izaberite stranicu

Будимир ДубакБесједа приликом примања награде ,, Бранко Радичевић”:

БРАНКО РАДИЧЕВИЋПРОРОК ПОЕЗИЈЕ

Бранко Радичевић је по свему изузетна појава у српској књижевности. Још као гимназијалац се огласио, под утицајем њемачких романтичара и на њиховом језику, а забрујао исконмелодијом српског језика, подстакнут радом Вука Караџића и надахнут нашом народном поезијом.

Пјесникови преци су из Црне Горе дошли у ове крајеве. И његов кратки живот био је у знаку сеоба, од Брода у Славонији, гдје је прије 195 година рођен, до Беча, у ком се завршио његов земаљски пут 1853. Имао је и једну посмртну сеобуод Санмарксовог гробља до Стражилова. Тридесет година након упокојења испуњен је пјесников аманет да почива нарајском Стражилову“. УЂачком растанкуназначио је јасно: „Ту нек ми се ладна копа рака, / Ту ће мене земља бити лака“.

Бранко је безусловно прихватио Вукову реформу и бранио га од противника, који су говорили да би Вуку подигли споменик од крста и вјешала. Бранко им је поручио даза слепца није сунце!“ За Вуков однос према Бранку Милан Кашанин каже: „Он је Вука познавао, но Вук њега није“.

Међутим, Његош је у писму Вуку далекосежно оцијенио Бранка. Пише: „Бранко је приличан пролећњему лептиру који лети са цвијета на цвијет: он исто по запуштеној српској ливади ради“.
Мина Караџић, Бранковазвезда међу звездицама“, његову појаву је овако доживјела: „Дојако не видјех тијех очију, и тешко их је овдје и видјетиИ сјај и израз бјеше им сасвијем необичан, рекла бих надземан, и вјеран тумач пјесничке душе“.

Ђура Даничић каже за Бранков језик да јекао суза, чист“. А Лаза Костић истиче да у његовој поезији доминирајуСтрах од смрти и жива жеља за уживањем“.

Међу нашим савременим пјесницима најтачније тумачи Бранкову поезију Миодраг Павловић. Назива га пророком поезије, чијепесме воде у неко непомућено златно доба језика и маште“.

Није Бранко за живота био довољно схваћен од критике и прихваћен од стране читалаца. Он, који је начинио својеврсну синтезу прајезика и исконмелодије, Вуковихженскијех пјесамаи сремских и бачких ода љубави и радости живота, тек после смрти ће стећи славу истинског народног пјесника.

Кључна Бранкова опсесија је РАСТАНАК. Растанак од ђачких дана, од драге, од завичаја, и, најзад, од живота. Све су то само различити видови смрти. У раним пјесмама доминира мотив мртве драге, која се уТузи и опоменипреображава у звук. Тај чудесни звук ће наћи одјеке у Костићевој „Santa Maria della Salute“, ДисовојМожда спаваиСтражиловуЦрњанског.

Али, Бранкова пјесма, неким тајним путем, среће се саГавраномиАнабел ЛиЕдгара Алана Поа. У 46. пјевању вели: „Откако ми не живље више мила; / Са њоме била су се сва весеља / У тавну раку с овог света скрила“.

Чини се да кључ за разумијевањеТуге и опомененалазимо у пјесмиНепознатој“, гдје је драга само сан или магновење. „Никад није вито твоје тело / Рука моја млада обавила“. На крају ноћне самоћебез санкадолази зорабез осванкаи излазиСунце мило, ал без бела данка“. Мртва драга постаје мелодија суморног ноктурна. Баш као уТузи и опомени“, гдје за вечерње небо каже: „Пред њиме бија светла нека тама, / И тавнило је свет ми то одвукло, / Баш цео свет, и оставило мсама: / Грдоба празна, ја у њој зрно пра’ – “. Сред те самоће, таме и празнине види себе као зрно праха. Тако се свијет мртве драге указује на вечерњем небу, самотном пјеснику.

Кад је ријеч о раду назапуштеној српској ливадиваља обратити пажњу на Бранкове националне и историјске теме, које често нису биле у видном пољу тумача дјела овог слојевитог пјесника.

Прије свега уЂачком растанкуналазимо поређење између два ВукаБранковића и Караџића. Каже: „Ноћ вам дође са Вука једнога, / Данак бели, браћо, са другога. / Онај мишку у гвожђе вам скова, / Овај души вериге раскова“.

И кад се опрашта с рајем дјетињства и Стражиловом, сјећа сеСрпске царевине, / Српске славе, српске госпоштине“. Вели: „Осетих се последњега доба, / Та краснога на Косову гроба“. Дакле, од младих дана он живи са Косовом. Како свједочи његов отац Тодор, желио је Косово да види, говорећи: „Ја желим епос писати али пре нећу ни слова написати докле Косово не видим, Косово на којем је српска слава угашена, слобода изгубљена, а сужањство настало“.

Бранко је имао посебан однос према Црној Гори, као свом празавичају. У пјесмиПутописује стварање свијета, кад из Божје врећеиспадоше брда свеколика, / Начини се једина гомила, / Начини се она српска дика, / Дика српска, Црна Гора мила“. Па наставља своју апотеозу: „Црна Горо, поносито стење, / Круне српске ти драго камење, / Успомено пребелога данка, / Ког се сећа Србин као санка! / … Јера овде послије Косова / Сунце српско грануло изнова“.

Као што видимо, код Бранка контраст између Косова, гдје јесрпска слава угашенаи Црне Горе, у којој јегрануло изнована Косову зашло српско сунце, тако се тај контраст показује и у Прогласу Београдског одбора за пренос Бранкових посмртних остатака, из Беча на Стражилово, 1883. године. У њему пише: „Његуш је сретнији од Бранка, јер његове кости почивају на врху поноситог Ловћена, одакле се далеко унаоколо виде српске земље. Бранко лежи у Бечу, далеко од Стражилова, далеко од Фрушке горе, врела поезије његове“.

Али, срећа је промјенљива. Његош се после смрти седам пута селио. Гроб су му рушили Аустријанци, Италијани и комунисти, да би га најзад заточили у оном црном зиндану на Ловћену. Тако највећи српски пјесник и митрополит црногорски као сужањ борави у тамници, без крсног обиљежја. А Бранко је 30 година после смрти дочекао да се врати настаниште муза“, како назива Стражилово у пјесмиОпроштај од Карловаца“.

Ево и нас, како у подножју тог вјечног станишта музе српског пјесништва, одајемо почаст његовом бесмртном перу.
И ово моје слово захвалности за високу част, која ми је указана додјелом наградеБранко Радичевићсамо је мало приношење једног недостојног српског пјесника из Његошеве и Бранкове Црне Горе.

Даће Бог да се и она, у овој ери страшној дубоко посрнула, поново удостојистаре српске славе и госпоштинеи опет постанеДика српска, Црна Гора мила“, како је о њој неумрли Бранко пјевао.

У Сремским Карловцима,

16. септембра 2019. године

Pin It on Pinterest

Share This