Izaberite stranicu

Мењам канал када на ТВ чујем да Хрвати причају о Јасеновцу. Не могу да слушам. Кажу, нису убијали, Срби све лажу, а ја сам са седам година гледала како реке дечје крви теку поред барака где смо спавали. Лета 1942. када је Црна легија спровела наш збег са Козаре у логор на Сави – мртвих је било да не можеш да их избројиш. Гледала сам како мушкарце убијају маљевима на обали. Децу су убијала у логору крај барака. Још чујем мајке како кукају за њима. А тог сељака који је крвнику говорио „само ти ради свој посао“, најбоље сам запамтила. Сваки дан његова слика ми је пред очима.

Потресну исповест о страхотама логора у Јасеновцу, које је преживела као дете, први пут, за „Новости“, кроз сузе прича Милка Ћургус Гостовић, осамдесеттрогодишња старица родом из села Побрђана крај Козарске Дубице. И комшије из Улице Првог маја у Железнику, у Београду, где Милка живи деценијама, кажу нам да је Јасеновац обележио цео њен живот.

Старица не памти тачне датуме, али су слике зато урезане у сећање и већ више од седам деценија ни за трен не бледе. Не зна дан када их је Црна легија спровела, најпре у сточне вагоне у Церовљанима код Хрватске Дубице, а онда у логор.

Вели, било је лето 1942. када су усташе и Немци „чистили“ Козару. Остала је у сећању и слика оца партизана како мајци Зорки говори: „Чувај ми децу, а ако их не можеш све сачувати, макар Бранка и Маринка ми одржи.“

Нажалост, баш су Бранко и Маринко умрли те 1942. а Мирко, Драгољуб, Радојка и она су преживели. Оца су, чула је, заробиле усташе и вероватно је и он настрадао у Јасеновцу.

– Са седам година осуђена сам да се сећам Јасеновца сваког дана када се пробудим – прича нам бака Милка. – Побегли смо из Подбрђана на Козару пред усташама и мајка нас је крила у шибљу и папрати, баш као у оном филму „Козара“. Сећам се и како је прошао неки војник, а тек рођени Маринко у том моменту је заплакао. Опсовао нам је матер и кроз зубе рекао: „Зачепи то дијете.“

После је наишла Црна легија, присећа се даље Милка. Они су испред себе терали велики народ, све до вагона на споредном колосеку у Церовљанима. Неколико дана ту су били затворени, без воде и хране, пили су и своју мокраћу…

– Киша је пала, а мајка се некако пробила до рупе на зиду вагона где је могла да протури два прста. Са њених прстију сисали смо воду нас шесторо деце.

Улазак у логор, каже, био је страшан. Не заборавља слику како мушкарци клече, а усташе их ударају маљем у главу и гурају у реку…

– Ако верујете, било је јутара када бисмо изашли из бараке и видели потоке крви како се поред сливају. Тих ноћи чули би се цика, урлање и плач, и писка мајки. Они су одвајали децу од матера и убијали их. Нека жена, усташкиња, црнка, била је највећи крволок. Мајка нас је гањала и склањала од ње.

Дана када је убијен старац Вукашин, Милка се сећа најбоље. Била је довољно близу да гледа како му секу прво једно, па друго уво, затим нос, и чује како он на сва питања одговара крвнику: „Само ти, дијете, ради свој посао.“

– Не знам да је тај човек постао светац, од вас чујем, знам да је његов убица после полудео и убио се. Тако је мајка причала после рата – говори бака Милка.

Појашњава да су они по цео дан лутали логором у потрази за неком храном. Мајка је ишла напред носећи тек рођеног Маринка.

– Давали су нам оброке ретко. Сећам се пасуља са песком. Пасуља у порцији пар зрна, а песка много, да затрпа стомак, да не кукамо гладни – сећа се. – Хлеб као да је имао неке жице, тако се развлачио…

Како је њена мати Зорка успела да убеди усташе да их после три месеца логоровања пусте, Милка не зна сигурно. Прича да су сви били слаби и болесни од тифуса и претпоставља да су их зато ослободили. Из логора су кренули путем до неких хрватских села, а било је у њима људи који су им давали да једу или преноће у домаћинству. Одмах по пуштању, од тифуса су умрли прво Маринко, па најстарији Бранко, који је имао тада 12 година.

– Бранко је, пре него је умро, страшно бунцао. Били смо у штали, у кући неког хрватског домаћина. Пре него што је издахнуо, четвороношке је кренуо баш до мене тражећи воду, а ја сам уплашена побегла напоље. Преминуо је те ноћи. Сећам се те куће, неке сламе на којој смо спавали, и да смо сутрадан Бранка сахранили.

Ћургуси су се вратили у Побрђане још током рата, али све је било спаљено. Мајчини отац и брат су некако преживели Козару и они су им помагали.

После рата, прича Милка, дошла је нова мука – задруге. Партизани су од Козарчана хтели да направе „колхознике“, али се ови нису дали. Када је напунила 16 година, 1951, Милку је мајка послала у Београд код рођаке. Запослила се у новој фабрици трикотаже на Умци. После пет година удала се за Бранка и добила сина. Ипак, срећа није пратила Милку. Сина јединца изгубила је у саобраћајној несрећи, а потом је остала и без Бранка. Сада је сама, последња из фамилије Ћургус која може да исприча ову крваву и страшну истину. То јој је, каже, и био мотив за ову исповест. Да се истина чује, запише, и никад не заборави.

УЧИТЕЉ ХТЕО ДА ИХ ПОБИЈЕ

Милка Ћургус вели да је завршила четири разреда основне школе у Побрђанима, а и то не би да је први учитељ, којег су им партизани доделили, испунио наум 1944. године.

– Одредили су неког усташу да нас учи слова, али су га после неког времена партизани ликвидирали – прича нам Милка. – Следећи учитељ, Мирко из Кнежпоља, причао је после како је тај усташа имао план да сазове родитеље и децу на неки састанак и да активира бомбе када се окупе. Партизани су то дознали и овог убили усред Побрђана.

ВЕЛИКОМУЧЕНИК ВУКАШИН МАНДРАПА

Причу о страдању Вукашина Мандрапе, чији је сведок Милка, а кога је СПЦ канонизовала 1998. и обележава се 29. маја, забележио је др Недо Зец, Хрват, антифашиста и доктор у логору Јасеновац. Све му је испричао лично крвник Жиле Фригановић, усташа из Шибеника, који је после „такмичења у клању Срба“ полудео, а потом се и убио.

Вукашин Мандрапа био је сељак из Клепаца у источној Херцеговини коме су сву фамилију побиле усташе. Њега су пронашли док је радио у шуми и довели у логор. Умро је не желећи да каже „за дом спремни“, ни „живео поглавник“. Уместо тога, у страшним мукама је понављао: „Само ти дијете ради свој посао!“

„ЗЕЛЕНГОРА“

ПИТАМО мајка Милку да ли се пријавила неком државном органу као логораш Јасеновца и добија ли неку накнаду?

Она шири руке и очи и каже – није.

– Нико није тако нешто ни тражио, а пола моје фирме „Зеленгоре“ на Умци, чинили су преживели са Козаре и из Јасеновца.

Извор: Новости

Pin It on Pinterest

Share This