Izaberite stranicu

На данашњи дан, 17. септембра 1834. године на Његошев позив, Црну Гору је први пут посјетио Вук Стефановић Караџић.

Боравећи у Црној Гори, Вук је прикупљао фолклорну, језичку, лексичку и историјску грађу. Кад је срочио и потписао свој тестамент Петар II Петровић Његош је, поред осталог, написао и ово: „Хвала ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио…“ У сјећањима и записима Његошевих савременика, међутим, није остало превише сигурних и јасних података о његовом лику, стасу и облику. У свим описима доминирају  тврдње да је „пустињак цетињски“ био веома висок и изузетне љепоте, а у народу је до данас сачувано поређење за мушку љепоту: „Лијеп и стасит к`о владика Раде…“  Томе су свакако у знатној мјери допринијели управо записи и описи Његошевих савременика, оних са којима се сријетао по европским метрополама или су му долазили у посјету на Цетиње. Тако је Вук Караџић, након првог сусрета са Његошем у Бечу у писму Лукијану Мушицком поред осталог написао и ово: „Нема му још пуни двадесет година а већи је и љепши него икакав гранатир у Бечу!“ Додао је уз то да је млади црногорски владика „можда највиши и најљепши човјек у Црној Гори…“

„Тако ми онога, чисто се бијах уплашио“ – записао је Јован Суботић, познати српски књижевник и политичар, доктор филозофије и права, који је тих дана у Бечу такође срио и упознао Његоша. „Толико висока човјека нијесам био до тога дана никад видио. А при том сви удови тијела у најљепшем размјеру, па глава и лице заиста аполонски… Нијесам му се могао доста надивити. А не само ја, него му се висини и љепоти дивио и сав Беч, а у Бечу се доиста виђа којеоткуд много лијепих људи у сваком погледу…“ Његоша је те 1833. године у Бечу, у дому Вука Караџића, упознао и Имбре Игњатијевић–Ткалац, један од најпознатијих јужнословенских публициста онога времена, који је оставио писани траг и о том сусрету: „Свакако је био најљепши човјек којег сам у свом животу видио: дивовски стас са најсавршенијом складношћу удова, са класичним лијепим лицем, са озбиљним а ипак благим изразом… Његошева ванредна мушка љепота привукла је највећу пажњу на двору у Петрограду, Бечу и Напуљу…“

„Умјетник би изабрао управитеља Црне Горе као образац за слику Херкулову, а филозоф за путовођу у своме животу“ – записао је руски инжињер Коваљевски, који је 1838. године боравио на Цетињу, а сер Хајнрих Лејард, истакнути енглески археолог и политичар (познат, иначе, по мржњи према Словенима), који је Црну Гору посјетио наредне, 1839. године и са Његошем играо билијар, каже да му је црногорски владика изгледао као највиши човек којег је икада видио и мисли да је био висок „седам и по стопа“ (више од 228 сантиметара). Готово на свим познатим Његошевим портретима, а углавном су га сликали из лијевог полупрофила, јасно је и уочљиво наглашен један ожиљак који је имао изнад лијевог ока. Павле Ровински тврди да је та повреда настала у дјетињству кад је Његош пао са коња. Врхунац дивљења Његошу, његовој физичкој љепоти и духовној величини, представља, ипак оно што је о њему записао Љуба Ненадовић:

„И кад на овом свијету нестане бријегова и људи, мени се чини још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и Владика…“

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This