Izaberite stranicu

На данашњи дан, 12. септембра 1919. године италијанска армија састављена од добровољаца под командом пјесника Габријела Д’Анунција заузела је Ријеку која је остала под италијанском влашћу до краја Другог свјетског рата.

Габријел Д`Анунцио је велики италијански пјесник, вишеструки ратни херој, необично маркантна личност, током Првог свјетског рата посветио је Србији потресне стихове дивљења, охрабрења и подршке. Запањујућа је дубина његовог познавања српске историје и разумијевања српског бића. Један примјерак исписао је својеручним краснописом и послао, уз штампано издање, српском краљу Петру Првом.

„Какав то крик непрестани њедра планинска пара? Какав то вапај заумни потреса густе шуме, дах леденим ријекама гуши, немир у изворима ствара? О Србијо Стефанова, о краљевство Лазарово!…”

Овим римама започиње Ода народу српском Габријела Д’Анунција, поема чија се љепота и вишезначност, можда, могу упоредити само још са љепотом Давичове Србије. Својим стиховима, једним од најљепших посвећених српском роду, пјесник враћа у сјећање јунаке и мјеста српске историје: Стефана и Лазара, девет Југ-Богданових синова, земљу Миличиног плача, поносног Хајдук Вељка, Баново брдо и Београд, Маркову Србију, Цара Душана, Косово поље, Рудник, Тополу, Петровића Ђорђа, Дунав, Вардар, Тимок и Дрину, Шумадију…Пјесник-патриота учествује у рату против Аустрије у Првом свјетском рату. Задивиће његова храброст. Пјесник је и витез, прекаљени борац. Прошао готово све родове војске: пјешадинац, морнар, авијатичар. Међу његовим подвизима прочуо се лет над Пулом 1917. године, а годину дана касније легендарни подухват назван „поруга из Бакра”, када је потопљено неколико аустријских бродова укотвљених у истарским базама. Највећу славу донио му је, ипак, неустрашиви лет дуг хиљаду километара, када је надлетио Беч. Мало је недостајало да слава војника помути славу пјесника. Из рата излази као побједник, окићен једном златном медаљом за храброст, пет сребрних, једном бронзаном, и многим другим одличјима.

Рат је завршен, али не и за пјесника.  Д’Анунцио креће у сопствени бој. На челу је „Ардита”, групе добровољаца са којима јуриша да одвоји Ријеку од Југославије и дарује је Италији. И, гле чуда, Ријека је освојена, лако, без проблема, али Италија одбија великодушну понуду свог пјесника. Модерни ускоци, предвођени неустрашивим и сулудим песником, успијевају да привуку неколико италијанских трговачких бродова који дају будућност републици: новац у благајнама. Прочуло се. У Ријеку масовно стижу авантуристи, умјетници, боеми, избјеглице, бјегунци…Д’Анунцио сваког јутра чита поезију и прогласе са балкона, сваке вечери је концерт, а затим ватромет. Потрајало је осамнаест мјесеци. Када је нестало вина и новца, а музика утихнула, стигла је напокон италијанска флота. Испаљено је неколико пројектила на градску скупштину, али нико више није имао снаге да се брани. Био је то крај Ријечке републике (коју је Италија касније, ипак, припојила). Необични Италијан доживио је и успон Мусолинија. У почетку му је наклоњен. Није избјегао баналност по којој власт заводи и гази генијалног човека. Али, одолио је моћнику. Не остаје му дужан. Против њега ратује пером, својим најјачим оружјем.  И фашисти зазиру. Уочи марша на Рим блокирали су пјесника-пророка у његовој вили. Д’Анунцио отворено мрзи Хитлера. Не скрива бијес због пакта између Италије и Њемачке. Није доживио Хитлеров поход на свијет. Умро је 1938. године.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This