Izaberite stranicu

На данашњи дан, 11. септембра 1948. године умро је пакистански државник Мохамед Али Џина, оснивач и први предсједник Пакистана. Са Махатмом Гандијем и Џавахарлалом Нехруом борио се за независност Индије од Британије, али се потом са њима сукобио, тражећи посебну државу за индијске муслимане. Британија је 1947. године признала независност Индије и Пакистана. Од Пакистана се касније издвојио источни дио, данашњи Бангладеш. Откада је британски парламент јула 1947. године усвојио закон о независности Индије, којим престаје британска владавина над том државом, а мјесец дана након тога и одлуку о подјели Индијског потконтинента, питање Кашмира постало је камен спотицања између двије новонастале земље, Индије и Пакистана. Одлука о подјели гарантовала је да се покрајине са већински муслиманским становништвом прикључе Пакистану, док би оне са већински хиндуским становништвом биле прикључене Индији. Покрајине су требале да буду припојене у складу са жељама становника, узимајући у обзир географске подјеле у свакој кнежевини. Одлука о подјели прошла је без неких већих потешкоћа у свим покрајинама а када је ријеч о Кашмиру, ситуација је била нешто другачија. Тим подручјем владао је хиндуистички владар Хари Сингх, који је донио одлуку о прикључивању Индији, при чему није узео у обзир жељу већински муслиманског становништва о припајању Пакистану, а игнорисао је и претходна британска правила о подјели. Ствари су се након тога развијале великом брзином, а први оружани сукоб између становника Кашмира и индијских снага резултирао је индијском окупацијом приближно двије трећине територије Кашмира. Затим су интервенисале и Уједињене нације и донијеле резолуцију која предвиђа прекид ватре и спровођење референдума којим би била одређена судбина Кашмира. Предложено је да се дјелови Кашмира који се граниче са Пакистаном и имају већински муслиманско становништво ставе под пакистански суверенитет, а дјелови са већински хиндуским становништвом који се граниче са Индијом под индијски суверенитет. Међутим, та резолуција остала је само мртво слово на папиру и није се могла спровести у дјело. Двије државе много су пута покушале постићи договор којим би се ријешила криза, међутим, сваки од тих споразума носио је и неке деструктивне елементе. Догађаји у јулу 1999. године поново су вратили ствари на сами почетак. Кашмирски милитанти успијевају да се инфилтрирају на индијски дио Кашмира и окупирају планинске врхове Каргила. Индија је такав потез видјела као „забадање ножа у леђа“, па је мобилизовала своје снаге и успјела да поново врати то подручје под своју контролу. Напади на индијски парламент децембра 2001. године допринијели су расту нових тензија. Индија, која је војно напредовала, запријетила је свеобухватним сукобом с Пакистаном под изговором елиминисања „терористичких“ база у пакистанском дијелу Кашмира. Кашмир има важан стратешки значај за Индију и зато чврсто држи ту територију, коју сматра својом сигурносном и стратешком дубином пред Кином и Пакистаном. На Кашмир гледа као на свој географски продужетак и важну природну баријеру пред филозофијом пакистанске владавине, за коју сматра да је заснована на вјерској основи, што пријети унутрашњој ситуацији у Индији. Индија страхује да ће, ако дозволи Кашмиру да добије независност на вјерским или етничким основама, тиме отворити врата и многим другим индијским регијама и да више неће бити у стању да их затвори. С друге стране, Пакистан види Кашмир као подручје од виталног значаја за своју безбједност, због два главна пута и мреже жељезничких пруга који се протежу дуж Кашмира. На територији Кашмира извиру три ријеке које су од посебног значаја за пољопривреду у Пакистану, због чега је индијска контрола тога подручја директна пријетња безбједности водоснабдијевања Пакистана.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This