Izaberite stranicu

У недјељу дванаесту, 8. септембра, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић а саслуживали: су протојереј-ставрофор Драган Митровић и протојереји Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић.

Током Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења.

У пастирском слову протојереј-ставрофор Далибор Милаковић је указао на један од највећих дарова, које нам је Господ дао а то је љубав којом волимо и Бога и ближње своје. Нагласио је да треба увијек да будемо благодарни Богу на преобилним даровима, будући да често те чињенице о многом даривању Божијем нисмо ни свјесни:

„Круна стварања и давања Божијег јесте човјек, створен од ума, душе и срца – троједино. Бог је свакоме од нас даровао много, даровао нас је великим способностима и талентима. Само што ми људи некад не можемо спознати колико нас Бог преобилно дарује. Највећа заповјест Божија о којој висе зви закони и пророци јесте: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом, и свим умом својим и свом снагом својом, и љуби ближњега свога као самога себе. Јер ако човјек мисли да воли Бога а не може поднијети брата или сестру своју, ближње око себе ако не воли, онда та љубав ни према Богу није истинита, а онда се обесмишљава човјеков живот.“

Отац Далибор је у свом даљем обраћању нагласио да човјеку без заједнице и са Богом и са ближњима нема истинског спасења:

,,Без заједнице нема човјеку спасења. Сви смо у бити ослоњени једни на друге у заједници љубави. Ако једни друге не волимо неће ни нас Бог волети. Ако Господ хоће и да жели, у једном трену би овдје могао учинити да сви постанемо једнаки, да се свако богатство земаљско свима нама подијели на једнаке дијелове, али није у томе смисао живота. Ако би сви имали исто, гдје би онда било спасења? Богат човјек спашава сиромашног милосрђем, а сиромашни смиреношћу и кротошћу богатога. Онај који је болестан спашава онога који је здрав – спашава га својом болешћу, док здрав који управо спашава болеснога – себе тим милосрђем и том жртвом спашава“, појаснио је отац Далибор.

Истакао је да треба да имамо свијест о томе да је наша дужност да на толико тога доброг у животима нашим треба да узвратимо Господу тако што ћемо вољети и Бога и ближње, али и тако што ћемо усавршавати и унапређивати наше способности и наше таленте:

,,У коју год пору живота да зађемо, можемо да видимо да је све утврђено и прожето бескрајним Божијим промислом и старањем, такође се види колико нас је Господ преобилно даривао. А даривао је свакога од нас по нашој моћи, колико свако од нас може да понесе. То је смисао данашњег Јеванђеља, да се никад не срдимо, да оно што нам је Бог дао, да на то строструко узвратимо Господу, да умножимо и љубав и таленте“, закључио је своје пастирско обраћање отац Далибор.

БЕСЈЕДА ПРОТОЈЕРЕЈА-СТАВРОФОРА ДАЛИБОРА МИЛАКОВИЋА

Светим тајнама Тијела и Крви Христове, вјерни народ се присајединио у великом броју.

Борис Мусић

Pin It on Pinterest

Share This