Постојали су случајеви измирења када су у питању расколи у канонској цркви и када у одвојеном дијелу постоји некадашња канонска јерархија. У Црној Гори то није случај и зато та идеја није остварива на начин који је саопштен, казао је координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић у интервјуу „Побједи“.
Истиче да разговарати о томе не би био проблем да су стварно у питању двије цркве, али да “то што нека вјерска организација, која стиче правни субјективитет код државе, себе назива црквом не значи да је Православна црква.
“Постојали су случајеви измирења када су у питању расколи у канонској цркви и када у одвојеном дијелу постоји некадашња канонска јерархија. У Црној Гори то није случај и зато та идеја није остварива на начин који је саопштен”, казао је отац Велибор.
На питање како гледа на понуду предсједника Црне Горе Мила Ђукановића за својеврсну платформу за рјешавање црквеног питања, што би било формирање православне цркве Црне Горе, отац Џомић каже да се не слаже са констатацијом да је у питању платформа,.
“Платформа је по свему различита од једне јавно саопштене идеје или става. Сасвим логично, није у питању ни својеврсна платформа. По мом мишљењу и доживљају, предсједник Ђукановић је изнио лични и партијски став, а то је далеко од платформе. Тај став ни у програму ДПС-а, ако се добро сјећам, није образлаган, нити је саопштено како се то има извести. Дакле, тај став није нов и више пута је до сада пласиран у јавност”, додаје он,
Одговорно тврди да никада није разговарано на ту тему у Цркви, нити је такав дијалог отваран од представника државне власти.
“Свако има право на свој став о неком питању, па и предсједник Ђукановић. Сигурно је да његова јавна функција таквом ставу даје додатну тежину и зато изазива пажњу шире јавности. Прије свега, морам да истакнем да чињенице, свима познате, јасно говоре да канонској Православној цркви у Црној Гори припада апсолутна већина православних вјерника и то је неупитно. Број грађана који припадају организацији која себе, без икаквог канонског покрића и упоришта, назива ЦПЦ је неупоредив у том погледу. Треба имати у виду да Црна Гора није једина држава у којој постоје канонска Православна црква и друге организације које саме себе сматрају за цркву. Идеја уједињавања или обједињавања, како је названа, и то са најважније политичке и државне адресе, нигдје у православном свијету није реализована. Постојали су случајеви измирења када су у питању расколи у канонској Цркви и када у одвојеном дијелу постоји некадашња канонска јерархија. У Црној Гори то није случај и зато та идеја није остварива на начин који је саопштен”, објаснио је он.
Отац Велибор је казао да црквени проблем у Украјини уопште није ријешен формирањем „Православне цркве Украјине“.
„Напротив, проблем је увећан, јер није рјешаван дијалогом уз сагледавање свих канонских и еклисиолошких аспеката. Осим тога, секуларној држави не припада та надлежност. Она је дужна да свакоме гарантује и штити право на слободу вјероис повијести, али и да поштује аутономно право Цркве и вјерских заједница. Државну власт на то обавезује и уставно начело одвојености цркава и вјерских заједница од државе које истовремено значи и одвојеност државе од цркава и вјерских заједница. Државници и политичари треба да доприносе атмосфери толеранције различитости и да унапређују слободу вјере уз поштовање својих уставних надлежности“, нагласио је он.
Казао је да организација под називом ЦПЦ није обновљена, јер под тим називом није ни постојала у независној Књажевини и Краљевини Црној Гори.
„Организација коју помињете је, да цитирам увјерење Центра безбједности Цетиње од 17. јануара 2000. године, основана од стране грађана као новоформирана вјерска заједница. Осим тога, не постоји поглавар СПЦ у Црној Гори, јер је Митрополит г. Амфилохије најстарији по чину, достојанству и части међу епископима у Црној Гори. Ставове г. Дедеића не бих коментарисао, а Митрополит г. Амфилохије је врло прецизно изнио став и у том погледу немам ништа да додам или одузмем“, прецизирао је он.
Отац Велибор је истакао да држава као стара друштвена категорија и нација као новија друштвена категорија не зависе од тога да ли их прихвата неки појединац или црква.
„Ако добро схватам, испада да је овдје услов за остваривање права на слободу вјероисповијести нека обавеза да се прво мора некоме и негдје дати нека изјава да се прихвата држава или једна од више нација које постоје у Црној Гори“.
Поручио је у вези с тим да Црква није биро за признавање нација нигдје, па ни у Црној Гори.
“Данас се нација везује за право појединца да се у националном смислу изјасни по својој слободној вољи и да тај исказ мијења без обзира да ли се то нама свиђа или не. Ми поштујемо свачију слободу, па и слободу и право човјека да вјерује или не вјерује у Бога. Прије би се рекло друго: да један дио државне организације упорно не жели да призна реалност да у Црној Гори постоји Митрополија црногорско-приморска и остале епархије СПЦ. А да апсурд буде већи, 95 одсто свештених лица и 99 одсто вјерника наше Цркве су црногорски држављани. Међу њима има и оних који се изјашњавају као Срби и као Црногорци. Никоме од њих, а ријеч је о свештеницима и вјерницима, није тијесно у Цркви. Видим да то ових дана смета мом пријатељу адвокату Николи Мартиновићу кога, барем да ја знам, а мислим да знам, нико никада у Цркви није питао зашто долази на службе као Црногорац. Право питање је, дакле, да ли држава признаје своје грађане и саму себе”, наглашава координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске.
На питање под којим околностима би било могуће уједињење двије цркве, каже да је чуо раније од једног заговорника те идеје да то питање треба уредити на исти начин на који је ријешено питање ЦАНУ и ДАНУ.
“То је дилетантски став који нема ниједну додирну тачку са канонским правом и предањем Цркве. Разговарати о овоме не би био проблем да су стварно у питању двије цркве, како Ви то називате. То што нека вјерска организација, која стиче правни субјективитет код државе, себе назива црквом не значи да је Православна црква. Ко данас може, у име неког “обједињавања”, да призна епископски чин г. Дедеићу који никада није био епископ него свештеник као и ја, а уз то је у црквено-судском поступку лишен свештеничког чина и искључен је из цркве одлуком патријарха г. Вартоломеја? Остали у тој организацији немају канонско рукуположење за свештенике. Дакле, такво политичко уједињавање није могуће у Црној Гори не због тога што се то не свиђа неком патријарху, митрополиту или свештенику него најприје зато што нема канонског основа за то”, појаснио је он.
Отац Џомић каже да није тачан навод да је СПЦ уз подршку непознатих службеника Управе за некретнине црквену имовину превела у своје власништво.
„Патријаршија нигдје у Црној Гори није уписана као носилац права својине него Митрополија, епархије и други црквено-правни субјекти. Ништа није било незаконито, јер је Митрополија, као и други црквено-правни субјекти, на законит начин, у прописаном поступку, пред итекако познатим службеницима Управе за имовину остварила своја права на исти начин као и све друге организационе структуре осталих вјерских заједница као што су Барска надбискупија, Которска бискупија, Мешихат Исламске заједнице, али и сва друга физичка и правна лица. И данас су за неке „нелегални“ само наши листови непокретности. У вријеме када је вршена израда катастра, држава је учествовала у тим поступцима, препознала је и укњижила државну имовину. Црквена имовина није била државна као што ни државна имовина није била црквена. Ми смо од надлежног државног органа редовно добијали позиве приликом израде сваког катастарског операта. Ових дана сам погледао ранији закон по коме је то вршено, нашу обимну документацију у свим појединачним случајевима и веома сам задовољан законитошћу поступка. То је био сложен, мукотрпан и транспарентан процес. Будите сигурни да би ми као скромном правнику, али и сваком другом, било тешко да браним незаконите акте. За сваки упис постоји овјерена и потписана документација на чијем се врху налази правоснажно и данас непоништиво рјешење о упису права“, објаснио је отац Џомић.
Отац Велибор посебно наглашава да се не могу законом о слободи вјероисповијести регулисати имовинска питања, јер су та питања регулисана међунородним актима, Уставом и Законом о својинскоправним односима.
„Било би смисленије и праведније да се донесе закон о реституцији и обештећењу имовине која је Цркви и вјерским заједницама одузета за вријеме комунистичког режима, а не да се одузима оно што ни Комунистичка партија није одузимала“, поручио је он.
Координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске сматра да није добро да се један будући законски акт о праву на слободу вјероисповијести или увјерења везује за политичке идеје било ког носиоца јавне власти.
„То наводим зато што људска права, а међу њима и право на слободу вјероисповијести или увјерења, никако не смију да буде везана за лични или политички однос носилаца јавне власти. Управо због тога постоје обавезујући, ратификовани међународни правни акти и пресуде Европског суда у Стразбуру. Закон мора бити у сагласности са међународно-правним актима и Уставом Црне Горе“, категоричан је отац Велибор..
Поручио је да ће Црква Влади, као и 2015. године, доставити аргументоване примједбе због којих Црква тражи да се акт као непоправљив повуче из процедуре и у атмосфери дијалога започне рад у складу са препорукама и упутствима из обимног и веома комплексног мишљења Венецијанске комисије.
“Венецијанска комисија је у свом мишљењу била експлицитна у ставу да се мора покренути инклузивни дијалог са црквама и вјерским заједницама у раду на будућем закону. Прошло је већ два и по мјесеца, а дијалог није ни инициран. Не би ме чудило да и сјутра будемо оптужени да смо против дијалога. Погледајте само расправе ових дана око учешћа представника политичких странака у радној групи за изборно законодавство. Нама уопште није било ни понуђено, а ни омогућено учешће у радној групи за израду Предлога закона”, закључио је протојереј-ставрофор Велибор Џомић.
Р.В.
