Izaberite stranicu

На данашњи дан, 29. августа 1521. године Турци су под командом султана Сулејмана Величанственог освојили Београд и прогласили га за сједиште Смедеревског санџака. Београд је постао погранична тврђава из које је турска војска нападала Угарску и Аустрију.

Освојивши Доњи град, освајачи су приближили своје топове тврђави у Горњем граду. Бацане су запаљиве направе од смоле и сумпора, а лагумџије су непрестано копале подземне канале како би минирале бедеме. Једна по једна кула се рушила. Замак у Горњем граду обрушио се прије времена, па су страдали и војници који су били у њему, а и они који су га минирали. Водиле су се жестоке борбе прса у прса. Браниоци су жестоко одговарали, желећи да вјерују да ће помоћ стићи ако успију да одоле још неко вријеме. Завршен је мост преко Саве, који је олакшао турским трупама прелазак на другу страну. У табору бранилаца почиње да се размишља о предаји. Док једна група бранилаца заговара тренутну предају, друга група то одбија, радије прихватајући мученичку смрт. Град потресају експлозије, пожари су на све стране, нема више хране… Тих последњих дана августа 1521. године већ је свим браниоцима јасно да помоћ неће стићи. Борбе се настављају и креће свеопшти турски напад. У тим условима, један од заповједника одбране Београда послао је посланство са понудом да град преда султану, уз само један услов: да се посада слободно повуче. Султановим пристанком започињу вјекови историје Београда као значајног турског упоришта за продоре у средњу Европу. Уз звуке зурли и весеље, јаничари су први ушли у Београдску тврђаву. Београд бива проглашен пријестоницом Смедеревског санџака, а Црква Успења Богородице бива претворена у џамију. Послије заузимања Београда, у складу са закљученим споразумом, угарска посада је напустила тврђаву у року од једног дана, а Срби су остали у Доњој тврђави. Осим тога, омогућен је одлазак угарском становништву Београда које је жељело да се врати у своју земљу. Сасвим другачије су, међутим, Османлије поступиле са затеченим српским становиштвом. Султан је наредио да се „ратници из Београда протјерају у Цариград под стражом“. Београд су тада напуштале читаве породице. Том приликом, осим изгнаника из београдске тврђаве, прогнано је и покорено становништво из тврђава у Срему: Купиника, Бареша, Земуна и Сланкамена. Чак и пред страхотама прогонства, српски народ није заборавио своју вјеру и своје светиње. Тако су прогнаници, носећи са собом оно што се могло понијети, понијели и своје светиње, мошти Свете Петке, мошти царице Теофане и икону Богородице. Султан је своју „милост“ исказао дозволом да становништво из насеља дуж пута смије да изађе на друм и цјелива иконе, али под условом да за то плати.

Приредио: Миомир Ђуришић

 

Pin It on Pinterest

Share This