Izaberite stranicu

На данашњи дан, 26. августа 1877. године књаз Никола је црногорској војсци издао наређење за напад на Никшић, који је одлагао, очекујући да ће турске посаде саме предати град. У кратком говору својим трупама нагласио је да је ријешио да оружјем освоји Никшић, дајући војницима у остварењу тог циља одријешене руке.

Може се само претпоставити колико је народ био одушевљен ослобођењем Никшића, док је краљ Никола то стиховима исказао у депеши коју је послао својој жени, књегињи Милени, а у којој се каже: “На бијелу Оногошту застава се моја вије, а Пламенац војвода под њим рујно вино пије…”. Дуготрајна опсада Никшића није могла да прође без последица по саме куће и друге грађевине па је тако сам град прилично страдао у бомбардовању и готово да није било куће која није била погођена гранатом. Нарочито су страдале куће испод утврђења док су градски бедеми и куле претрпјели незнатна оштећења, прије свега због малог калибра црногорске артиљерије, током већег дијела опсаде. Првих неколико година након ослобођења у Никшићу је било прилично хаотично стање па је тако и сама влада исказала своје незадовољство сазнањем да се варош Никшић руши и да пропада, да се са кућа скидају дрва и цигле. У настојању да томе стане на крај, књаз Никола је почетком 1883. године одлучио да се приступи изградњи нове вароши у Никшићу, а израду самог плана будуће вароши повјерио је Јосипу Сладеу. Након што је почетком 1884. године извршена подјела плацева на централном тргу и у главној улици, њихови власници су радили на прикупљању материјала за изградњу. Сама вијест о почетку градње нове вароши у Никшићу привукла је многе зидаре и друге мајсторе из разних крајева и земаља. У одсуству стручних пројектаната, нове куће углавном су “пројектовали” искусни зидарски мајстори па су зато нове куће биле скромне, једноставне, сличне једна другој, неријетко и по величини и броју прозора и врата на фасади. Почетком наредне 1885. године шест батаљона народне војске и мјесни службеници довршили су уређење главног трга и улица.

Иначе, саме радове надзирао је Шако Петровић који је на самом почетку градње донио први камен и ставио га у калдрму трга а исто тако је са грађанима засадио познате никшићке дрвореде (претежно липе и брестови) док су саме саднице донешене из Будоша, Дуге и Војника. По жељи књаза Николе, 1. март 1885. године одређен је за насељавање нове вароши и тог дана у Никшићу је одржано славље које је трајало цијели дан и имало свој програм.  Крајем марта 1888. године приликом боравка у Никшићу, књаз Никола је наредио да се обнови Бегов мост на ријеци Зети. Камени мост са пет отвора завршен је и пуштен у саобраћај 15. октобра исте године. По књажевој жељи, мосту је дато име по Вуку Мићуновићу – Вуков мост. Изградња колског пута од Подгорице до Даниловграда, дугог 18 километара, завршена је у релативно кратком времену, док је градња дуже дионице, 32 километра од Даниловграда до Никшића, потрајала скоро шест година. Завршетком овог пута, наметнула се потреба изградње моста на Зети, који је пројектовао Јосип Сладе и чија је градња почела полагањем камена темељца од стране војводе Божа Петровића. За изградњу овог моста ангажована је група зидара и каменорезаца из Боке и других крајева, а у радовима су учествовали и припадници војних батаљона који су ту одрађивали обавезни кулук, а наднице су углавном исплаћиване житом које је Црна Гора као помоћ добијала од Русије. Мост са 18 отвора, дуг 269 метара изграђен је за непуних шест мјесеци. Мост је отворио за саобраћај књаз Никола а на крају свога говора наложио је да нови мост добије име – Царев мост, у знак захвалности према руском цару Александру III.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This