Izaberite stranicu

Шта се крије иза служења католичких бискупа у православној Цркви Светог Николе у Новом Брду, шта је иза косовске заставе која се данас вијори на старој српској тврђави, а пре неки дан је била и на цркви? Да ли је то наставак сталне потраге за симболима, провокацијама и непријатељима? Послератни Балкан често личи на простор по којем лутају различите скупине људи у потрази за изгубљеном идеологијом. Што су идеје мање вероватне, научно недоказиве, историјски замагљеније и етнички острашћеније, то је вера у њих снажнија, а поборници и следбеници бивају агресивнији, са наглашеном потребом да они и њихове „истине” постану део институција.

Тако, преузимајући на себе улогу рестауратора „албанског духа”, косовски бискуп Ђерђ Дода каже: „Желели смо да дођемо овамо јер је то место које доказује да смо били пре религије. Боже, били смо овде пре Христова рођења, били смо пре него што су Османлије дошле са Мухамедом, били смо овде пре него су дошли Словени. Били смо овде иако је наше сећање можда избрисано…” Бискуп је ово реченицу изговорио док су му у леђа гледала три олтара православне Цркве Светог Николе у Новом Брду. Он је све сумње одагнао, он зна да је ту био „пре религије”, он је обновитељ „избрисаног сећања”.

Кључно је питање: каквим доказима располаже бискуп, какав га је контекст довео до оваквих ставова? Извори, документа, чињенице и власништво цркве говоре нешто сасвим друго. Има ли код локалног албанског становништва свести да је то припадало њима, има ли предања које их везује за новобрдску тврђаву и Цркву Светог Николе?

„Можеш ли, молим те, да нам кажеш шта је ово?”, питао је аутора овог текста, пре годину дана, један Албанац у Новом Брду. Наставник из двадесет километара удаљеног села Враголија код Косова Поља преводио је кратко објашњење својој супрузи. Они ништа не знају о Новом Брду, јер оно није део њиховог породичног сећања, не везују их за њега приче или предања. Они су само заинтересовани посетиоци неког споменика из праисторије, из античког доба, из средњег века и ништа више. Из свега се закључује да је бискупе и целу кампању око Новог Брда и српског наслеђа овде довело нешто друго: политички контекст и узурпација историје. Ипак, то није до краја тачно. Ако је нова историја Косова почела на Конференцији у Рамбујеу 1999. године, ако је на њој, према сведочењу Ветона Суроија, тадашњи вођа Ослободилачке војске Косова Хашима Тачија ироничном реченицом запитао: „А шта, ја да будем наставник историје у Малишеву?”, ако су се албански и Тачијеви снови остварили – шта им данас, двадесет година касније, недостаје?

Борба, национализам, западни новац и подршка нису изградили албанско друштво на Косову, па се оно данас налази у потрази за неком врстом сопственог садржаја. Усред хиљада споменика, гробаља, цркава, то друштво очајнички покушава да надомести ту празнину. Основна препрека је што се на целој територији Косова и Метохије, од села надомак Скопске Црне Горе до осликаних пећинских испосница на Проклетијама, изнад Дечана јављају докази српског присуства, културе и духовности.

У почетку је изгледало да је протеривање становништва и разарање споменика, од оног Његошу у Приштини, преко обележја НОБ-а, преко старих гробаља и цркава средњег века, довољно и да је дошло до коначног обрачуна. Међутим, показало се да су култура и духовност преживели и да косовска љуштура без садржаја мора нечим да се попуни. Иза Срба је остао огроман празан простор, нека врста пусте земље са споменицима и остављеним наслеђем. Увидевши све то, западне силе су одлучиле да у Ахтисаријев план, а потом и у Устав Косова, унесу, означе и заштите имовину Српске православне цркве и, како су то формулисали, „историјска и културна места која имају посебан значај за заједницу косовских Срба”. Прецизно у метар нацртане су парцеле, специјалне зоне и објекти. Преписани су најбољи „европски модели заштите”, а на законе су потом пали прашина и заборав. Косовске институције се понашају као да су Срби Римљани, као да су један хиљадама година нестали народ и да су те институције дужне да на територији коју контролишу сачувају и заштите споменике „несталог народа”.

Енвер Хоџај, још један из плејаде историчара изашлих из шињела Ослободилачке војске Косова и заменик премијера Косова у оставци, недавно је изјавио да „Цркве, џамије, други објекти културног, историјског и верског наслеђа Косова припадају Косову и његовим грађанима”. Ако припадају Косову, зашто Хоџај и бискуп Дода крше законе, зашто не оду двадесет километара јужније, до уништене цркве у селу Жегра код Гњилана, да са њених зидова обришу увреде и поруке мржње?

Где год да се окрену, сусрећу се са српским наслеђем и културним благом и зато је тешко живети у кући у којој се готово ништа не зове по вама. Зато се понашају као да су други нестали, као да су Римљани и да наша култура и духовност немају власнике и наследнике. Намерно су помешали два основна појма: власништво и вредности српског наслеђа. Власништво има свога аутора, свака црква има свога српског градитеља и то припада Србима. Вредности које та култура и уметност имају припадају човечанству и сваком човеку који може да их доживи, осети или тумачи, али се тешко може рећи да припадају онима који их уништавају.

Уз све проблеме на терену, уз целокупно наслеђе чији су власници, баштиници и наследници, косовски Срби морају да убеде Албанце да постоје, да су ту, да нису Римљани или неки нестали народ. Они морају да подсећају и свет и Београд да су део једне живе и непрекинуте културе и духовности. На тврђави у Новом Брду јуче је висила огромна косовска застава, њену тежину може да покрене само јачи ветар. Из угажене траве у олтару никао је један црвени цвет, иза олтара је одбачени дрвени сто који су овде заборавили људи жељни туђе историје. Заборавили су и да затворе гробнице које се налазе иза олтара, у њима су посмртни остаци заслужних Новобрђана, у њих улазе дивље животиње, у њих упада смеће.

Живојин Ракочевић

Извор: Политика

Pin It on Pinterest

Share This