На данашњи дан, 18. августа 1326. године у которским архивима први пут се помиње Подгорица. У једном документу записано је како се извјесни Јован из Подгорице, зет Вемчов, задужио у Котору код Ивана Главатија на 300 перпера, за предстојеће путовање.
Подгорица се налази на раскрсници неколико значајних путних праваца, који се сливају долинама ријеке Зете, Мораче и Цијевне, у котлини Скадарског језера и у близини Јадранског мора, у плодној равници са повољним климатским условима. Овај простор је још од давнина био веома погодан за формирање људских насеља, зато су овдје насеља постојала још у праисторијско доба.
Најстарији остаци материјалне културе на овом подручју припадају млађем каменом добу. Даљи развој омогућио је појаву организованог људског насеља које ће преживјети многе догађаје.
У раном средњем вијеку највеће насеље била је Дукља. Град се налазио на око три километра сјеверозападно од данашње Подгорице. Урбанистички, Дукља је била прилагођена конфигурацији терена. То је за оно доба био велики град, са 8-10 хиљада становника, у коме су била ријешена сва основна комунална питања. Релативно велику густину насељености, у простору који је имао једва нешто више од десетак километара у пречнику, условили су географски положај, повољни климатски и економски услови и одбрамбене позиције, што је за та времена било од великог значај. Од доласка првих словенских и аварских племена и почетка распада Римске империје, на овом простору се збивају многи крупни догађаји. Престају функције неких дотадашњих утврђења, настају нови градови. Дукља је порушена.
Словенске скупине које се досељавају, у сталним борбама са Византијом, теже стварању нове државе. У свим тим превирањима настаје ново насеље – Рибница, које је ово име добило, вјероватно, по ријеци Рибници уз коју је настало.
Први помен Рибнице везује се за Немањиће. Географски положај условио је и саобраћајни значај Рибнице, као раскрснице главних путних праваца, преко које је одржавана веза ових крајева са западом. Када су се коначно настанили у овим крајевима, Словени су, стварајући нову државу, почели развијати своју културу и умјетност. Први пут се име Подгорица помиње 1326. године у једном судском документу Которског архива. Подгорица, односно раније Рибница, била је економски јака. Трговачке везе између Дубровника и Србије Немањића, које су биле веома развијене, одржаване су путем који је, преко Требиња и Никшића, водио за Подгорицу. Како се налазила на најпрометнијој раскрсници путева, Подгорица је била средиште веома живог струјања роба, трговаца, курира и других путника, што је подстицало њен развој, економску моћ, војничку снагу и стратегијски значај.
Турском окупацијом Подгорице прекинут је економски, културни и умјетнички успон града. Турци су дотадашње насеље са веома развијеним трговачким везама претворили у главни одбрамбени и нападачки бастион према непокорним племенима. Из тако утврђеног града, са кулама, капијама и одбрамбеним бедемима, Турци су одолијевали свим нападима.
На основу одлуке Берлинског конгреса 1878. године, Подгорица је припојена Црној Гори. То је означило крај четворовјековне османлијске окупације и почетак новог раздобља у развоју и Подгорице и Црне Горе. Град се релативно брзо развијао и израстао у јако тржиште. Јављају се први облици концентрације капитала, а 1904. године оснива се прва значајнија финансијска установа – Зетска штедионица, која ће убрзо прерасти у Подгоричку банку. Изграђују се путеви према свим околним градовима, а 1902. године Подгорица добија и прво значајније привредно предузеће – Фабрику дувана. У периоду између два рата Подгорица броји око 13 000 становника.
У II свјетском рату од стране фашиста и савезника бомбардована је преко 70 пута и до темеља је разорена и дала је велики број жртава. Послије II свјетског рата постаје привредни, друштвено-економски и културни центар Црне Горе. Име Подгорица враћено је 1992.године које јој је било одузето послије II свјетског рата.
Приредио: Миомир Ђуришић