Izaberite stranicu

На данашњи дан, 18. августа 2000. године индијанско племе за које се вјеровало да је нестало прије 80 година, лоцирано је у џунглама амазонске државе Акре у Бразилу. Стотине племена у Амазонији „преживјела“ су шпанску и португалску колонијалну власт а да је никада нису ни осјетили, па чак и данас немају појма да се она икада десила.

Јануара 2007. године у Бразилу је живјело 67 племена са којима цивилизација никада није извршила никакав контакт; само двије године раније вјеровало се да је таквих група 40. То су такозвана неконтактирана племена, која нијесу свјесна да ван њихове џунгле постоје људи, а камало да су ти људи достигли овај ниво технолошке софистицираности који смо достигли ми. Истина, нека племена су била или јесу у контакту са већ контактираним племенима, али углавном остају несвјесна свијета ван њиховог.

Не живе таква племена само у Бразилу; има их много и у Индонезији и Папуи Новој Гвинеји, и другим земљама Јужне Америке, али је Бразил сада на првом мјесту. Већина их броји око стотињак људи, мада има и оних са свега тридесетак, а поједина имају и по пет стотина припадника. Често се дешава да буду масакрирана у сукобу са другим неконтактираним племенима, или са бандама нелегалних дрвосјеча, трагача за златом, криминалаца, па чак и са легалним дрвосјечама који маре само за профит. Због тога њихов број варира, не само што се тиче броја појединаца већ и броја таквих племена: не мали број пута непријатељ покоље све саплеменике. Говоре махом изолованим језицима, и по правилу се баве ловом и скупљањем плодова, дакле, живе онако како су сви људи живјели до отприлике прије 10.000 година.

Држава води рачуна, колико толико, па сваки пут кад се открије неко племе она одреди ту територију за резерват у који је строго забрањено улазити. То не прође увијек јер се локално становништво буни због тога, а криминалци и нелегалне дрвосјече то ионако не поштују. Све то упркос чињеници да бразилски устав гарантује свим домородачким племенима власништво над територијом коју су традиционално настањивали. Када неко из нашег свијета прелети авионом изнад њиховог станишта доживљавају културни шок, и ко зна шта мисле да је у питању; зато на призор „челичне птице“ одговарају стријелама. Можда је најтрагичнији примјер „Човјека у рупи“ или „Најусамљенијег човјека на свијету“ или „Последњег од свог племена“, како јавност зове лице за које се верује да је последњи преживјели припадник свог сада изгубљеног племена. Не зна се ни којим језиком говори нити како му се племе звало. Зна се, међутим, да је надимак добио по дубоким рупама које су пронађене на свакој локацији у којој је живио, и које је вјероватно користио за хватање животиња или да би се у њима скривао; рупе су обично биле дубоке скоро два метра. 2013. године објављено је да сада постоји 104 локације на којима живе таква племена, али је у међувремену успостављен контакт са њих 17. Поред тога, 26 локација је потврђено, док је 78 под истрагом.

Постоји велики морални проблем у контактирању таквих племена. Не само што то доводи до шока и уништења њиховог начина живота, хтјели то ми или не, већ може да доведе и до смрти од заразних болести на које они нијесу имуни; примјера ради, двије трећине припадника једног племена у Колумбији је након контакта умрло баш тим путем. Притом, не мора да буде у питању нека озбиљна болест, они умиру и од најобичније прехладе.

Приредио: Миомир Ђуришић

 

 

 

Pin It on Pinterest

Share This