Izaberite stranicu

Дивну песму солунских ратника Тамо далеко, која је стекла светску популарност, компоновао је Србин из Француске Жорж Маринковић (Ђорђе Маринковић) 1916. г. који је био међу ратницима који су прешли Албанију и опорављао се са њима на Крфу где је песма и настала. Сва нагађања да је песма турског порекла, с обзиром на сличност са једном турском композицијом под именом Хатирла Маргарит, остају нагађања јер се многе народне песме Балкана прожимају мелодијски и хармонијски, па је тако могуће да се неки делић провукао и из Турске у Грчку, или можда чак и обрнуто, а да је војнику Ђорђу остао у памћењу тај део с обзиром на боравак на Крфу. Слушајући турску верзију може се чути само наговештај сличности са српском песмом, а комплетна песма Тамо далеко је, заједно са текстом, потврђено ауторска. Многе песме са простора Балкана и Медитерана имају сличности, што је етномузиколошки оправдано с обзиром на прожимање културе и сличан сензибилитет.

Међутим, Маринковићу је ауторство потврђено и о њему се могу наћи подаци у каталогу Националне библиотеке у Паризу. Када је хор Радио Београда 1966. године снимио једну од верзија, стигло је писмо из Париза, писано ћирилицом, са захвалношћу и молбом да се напише име аутора: „Захваљујем вам што сте снимили моју песму, написао сам је на Крфу када смо прешли Албанију, молим вас да ме од сада увек потписујете -Ђорђе Маринковић“.

Ђорђе Маринковић био је један од најбољих српских извођача на цитри, композитор и текстописац. После рата добио је пасош и отпутовао за Француску где је радио као професор цитре и композитор. Пореклом је био из Кладова у Србији. Текст који је је написао у својој првој верзији говори о домовини која је далеко и набраја све њене лепоте, да би касније војници, који су је одмах прихватили и певали, додавали имена и крајева одакле су били.

Песма је на Солунском фронту веома брзо стекла популарност и поред српске верзије, певали су је на својим језицима и Французи, Енглези, Чеси, Словаци…

Ниједна песма није толико подизала војнички морал као ова о чему сведочи и запис из дневника Добривоја Гичина, који је 28. јула 1916. са својим Првим пешадијским пуком кренуо с Крфа назад на бојиште. Цокуле српских војника су грмеле улицама Солуна у такту марша војне музике, док су им Солуњани и савезнички саборци клицали и засипали их цвећем.

– У тај мах одјекну булеваром снажно: „Тамо далеко, далеко од мора“. Ми уздрхтасмо. Сецнусмо се. Диже нам се коса на глави, а ноге нам саме падаху. Нема умора! Хеј ви, непријатељи наши! Видите ли нас? Ви сте уверавали цео свет да „српска војска више не постоји“, а ево нас васкрслих. Бојте се и не чекајте наше бајонете. „Тамо је кућа моја, тамо је Србија“, јече тонови као да се претачу из наших душа. О, знамо ми ту песму! Створена је она на Крфу у раним јутрима кад гледасмо врхове оних планина иза којих је наша земља, саткана од бола и чежњи на маслиновим брдима Ипсоса и Говина, постала је химна наша, химна изгнаника – записао је Гичин.

Срби из Црне Горе су одиграли веома велику улогу током повлачења преко Албаније, борећи се данима у кањону реке Таре и на тај начин пружајући одступницу српској војсци. Зато ова песма уједињује не само Србе на свим просторима, него и све учеснике Солунског фронта, а то је и доказало њено концертно извођење широм света.

Поред ове песме и грчка песма Ми му тимонис матиа му (Не љути се на мене око моје) врло често се повезује са српским војницима који су боравили на Крфу после Солунског фронта, па је, на неки начин, постала симбол везе два народа.

Нормално је да се музика народа на истим просторима помало и прожима, да се употпуњује и живи, то и јесте одлика великих песама. Некад се име аутора изгуби, али за песму Тамо далеко се име аутора зна, а још више се зна да је она симбол победе над оним што је лоше, победе људског духа.

                                                                                                Љиљана Поповић

Pin It on Pinterest

Share This