Izaberite stranicu

У оквиру манифестације Трг од ћирилице, синоћ, 11. августа у парохијском дому Цркве Св. Димитрија у Колашину, одржан је омаж пјеснику Славку Живковићу, првом уреднику Радио Светигоре.

У препуној сали парохијског дома сјећање на Славка Живковића подијелили су Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, књижевник Драган Лакићевић, протојереј Предраг Шћепановић, који је био и модератор ове књижевне вечери. Стихове су говорили Славкова браћа по перу: пјесници Новица Ђурић, Бећир Вуковић и Радомир Уљаревић, као и Славков побратим Ратко Булатовић и Славков ујак, народни гуслар Јован Лакићевић. Пјесме Славка Живковића казивала је и његова супруга Марија Живковић, новинар Радио Светигоре.

Протојереј Предраг Шћепановић је казао да је ово вече посвећено сјени уснулог пјесника, брата нашег Славка Живковића, првог уредника Радио Светигоре – првог црквеног медија у Српској православној цркви.

„Први пут сам овог лијепог, физички и духовног, човјека упознао 1998. године током литије Светог Марка када је већ увелико почела прича о Радио Светигори“, присјетио се отац Предраг.

Митрополит Амфилохије је одабрао Славка Живковића да буде први уредник Светигоре и за Тројичиндан, његове ријечи са блаженог спомена светим Патријархом Павлом су прве отишле у етар. Тако је кренула Радио Светигора са три сата програма. Отац Предраг је нагласио да је 1999. година, која је преломна за живот нашег народа и  Цркве, посебно важна за схватање чудесне личности Славка Живковића:

„Радио Светигора почиње да емитује програм 24 часа, а Славко Живковић одлази са Митрополитом да попут апостола Томе опипа живе косовске ране“, рекао је отац и додао да се управо ту нешто велико и преломно десило његовој благочестивој души.

Истакао је да су Славка поред косовских, бољеле и ране Другог свјетског рата, које је носио у својој души, и да је ту бол лијечио пјесмама.

„Он је за све нас у Радио Светигори био отац, човјек на чију сте се ријеч могли поуздати. Славко никада није ни за кога рекао ружну ријеч, ако није имао нешто да каже лијепо, он је ћутао – јеванђељски. Тако да су његова златна уста проговарала и стварала међу нас мир и љубав“, говорио је о свом колеги, отац Предраг који је послије годину и по дана, дошао на мјесто директора Светигоре и замјенио Славка.

Нагласио је да је Славко Живковић за све у Радио Светигори остао доајен, почасни директор, колега који је на страницама својих пјесама, као небеску пшеницу просијавао и у своје књиге стављао само оно што је небеско и што ће га надживјети.

„Славково пјесме су живе, њега нема физички међу нама, али сјећање на њега је сјећање на праведника“, казао је о. Предраг и додао да се ми у овој ноћи сјећања поклањамо њему јер је његова ријеч била част српском језику.

„Овом храбром и неустрашивом јаблану, који је своје гране ширио несметајући другима да расту и нађу своја мјеста у овоме свијету, нека је и вечерас слава и хвала од нас људи, а нека је његовој дивној породици путоказ да се држе Свете цркве, да им Јеванђеље буде храна, а смирење сапутник јер је Славко био пријатељ малих и обичних  људи.“

Књижевник Драган Лакићевић, који је рођен у Колашину, казао је да је Славка Живковић упамтио још као дјечака од 10-12 година. Лакићевић је говорио о сабраној поезији Славка Живковић, књизи „Недовршене морачке приче“, која је изашла послије његовог упокојења, за коју је писао и предговор.

Нагласио је да се пјесник Славко Живковић, и животом и поезијом, приближавајући се својој кончини, повукао у Морачу. Тамо, у предачкој дубини и у миру исконске ноћи, у коју ћe се ускоро преселити, написао је своје лирско завјештање.

„Славкова биографија тема је посебног рада, нарочито његов боравак на Косову и Метохији, у пратњи Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија,  1999. године, као и последњи мјесеци и године живота у Морачи, у родитељској кући. Ту, у Морачи, у Ђурђевини (за коју се везује предање о великом деспоту Ђурђу Бранковићу), написао је Славко пјесничку књигу под насловом Недовршене морачке приче.“

У њима се овај морачки славуј обратио, како сам вели, „свим живим бићима, па и Богу, који нас створи и обоготвори и који преузе све наше гријехе“.

„Хитајући у наручје Христу, пјесник се у својим Недовршеним причама опраштао са свима смртнима. Вољу, снагу и дар за то дало му jе, опет, Божанство. Славко каже: Ту слободу дала ми је Морача, можда и Мајка Божја, која је чува – Морачу: манастир, земљу и ријеку. У свему томе је завичај: колијевка и гроб пјесника.“

Драган Лакићевић је подсјетио да је у првој пјесми, под насловом “ Човјек“ налази се збирни портрет људи и врлина о којима пјева Славко Живковић и с којима се опрашта у морачкој зими свога живота, гдје још траје вјечито љето свих морачких дјечака: и прототипа јунака ове пјесме Архиепископа цетињског и пјесника Славка Живковића, и онога који накнадно све ово разматра.

„Његов пјеснички јунак служи Богу и људима. Ту службу описује пјесник – ужурбаним стиховима и сликама, јер не може постићи да поброји шта све што постиже Божји и људски слуга: Служи, трчи, жижи, а тај свуда стигне, и мртвога молитвом он из гроба дигне.

По ријечима Лакићевића у форми лирског житија Митрополита црногорског задихани дистиси приказују завјет Христовог пута:

Прича о њему почиње као антибајка: не Био једном један….,него Има један човјек…. Кад га има, он је непролазан, а како и не би био када се стара о великом и малом, јер ваља се молити за све што је створио Бог. У закриљу тога Човјека налази се низ пјесничких портрета: имена, судбина, историјских и црквених, мање или више познатих фигура и стварних имена.“

Пјесник Славко Живковић оживљава портрет Гаврила Гаја Радовића, пуковника Краљевске војске у Отаџбини, који је пострадао мученичком смрћу у усташком логору Стара Градишка. Мишљења је Драган Лакићевић да је у духу древних средњовјековних похвала, са документарним и личним удјелом самога пјесника, написана и пјесничка молитва „Оцу Харитону Призренском“. Међу Славковим причама су и лирске разгледнице – пјесме о манастирима: Девичу, Зочишту, Пећкој патријаршији, Дечанима…

У историјске параболе спадају пјесме као што је она у којој Живковић спаја „Куликово и Косово поље“. Стари бојеви продужују се у новим бојевима и јунацима. У пјесме молитве спадају и обраћања светитељима: Светом Димитрију, Марији Египћанки, али и историјским фигурама знаменитих имена: Милутин Бојић, Гаврило Принцип. Напоредо су и Свети Сава и Патријарх Павле.

Говорећи даље о стваралштву Славка Живковића, Лакићевић је истакао да је овај славуј свог завичаја „Морачи и Ровцима“ посветио замашни циклус-споменар. Тај циклус представља лирски албум имена, лица и мисли које опседају пјесника у амбијенту и духовном озарењу Мораче, гдје је стара лавра опет стожер не само својих племена и духовног живота: моралних и националних опредјељења, него и лична карта пјесника, крвна слика његовог завјета и заноса. Родбински и породични циклус продужио је Живковић у циклусу „Пјесници„. И њих је одабрао по крвном сродству поезије и по личним својствима пјесника.

„У својој морачкој осами, за коју се опредјелио у последњим данима живота и пјесништва, Славко је, већ нарушеног здравлља и тијела, гледао свијет у појединостима. Тако су настале пјесме које је више пута назвао „недовршенима“ сјећајући се великог претка који је написао: У траљама отац вас оставља„, закључио је Драган Лакићевић свој осврт на стваралаштво Славка Живковића.

Сјећање на Славка Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је почео њиховим боравком јуна 1999. године на КиМ у оним тешким временима за наш народ и Цркву, у којем је Славко учествовао свим бићем својим.

„Управо тај боравак на КиМ је и родио Радио Светигору јер је Славко из Пећке патријаршије и гдје год смо се налазили читави то вријеме, непрекидно слао своја саопштења за Радио Светигору. И онда је заживио 24 – сатни програм.“

Високопреосвећени је казао да се и по његовим пјесмама о Пећкој патријаршији, Дечанима, Девичу, монаху Харитону Призренском, види колико је тај боравак утицао на њега.

„Било је то распето вријеме на КиМ. На Савиним водама (надомак Пећи) ја и Славко смо купили посјечене и побијене, већ распаднуте“, казивао је Митрополит и сјетио се како су једном ту били и на нишану једног Шиптара, који на срећу, Богу хвала, није пуцао.

Говорећи о нашој драми и несрећи, братоубилаштву и грађењу будућности Црне Горе на тим темељима, владика је казао да је Славко то дубоко доживио и осјетио:

„Славко је прихватио то вријеме, и у породици је понио ту дубоку рану и муку, и сам пребродио све то, прије свега преко дубоко вјере.“

Митрополит је казао да се много радује да је Славко опет са нама истичући да је јако значајно што је вече посвећено Славку одржано управо у Колашину.

„Славка да Господ упокоји у Царству небеском а нама да се обнавља сјећање на њега и његово присуство“, закључио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије своје слово о почившем пјеснику Славку Живковићу.

 

Весна Девић

 

Pin It on Pinterest

Share This