Izaberite stranicu

Новопрестављени слуга Божији професор Предраг – Пеђа Вукић, био је прије неколико година гост радиа Светигора и у емисији „Хришћани говоре о Богу и животу“ одговарао на наша питања. Преносимо дио интервјуа у коме он говори о своме дјетињству, коријенима, одрастању, узрастању.

 

Рођен сам 9. јуна 1966. године. Мој отац, по струци љекар, био је и остао агностик, у сваком случају човјек који није оспоравао постојање свевишње силе, али који се уклапао у идеологију друштвеног система. Отац на мене није могао утицати у смислу стицања духовних вриједности. Моја мајка Даница, рођена Свилар, је поријеклом из Лике. Утицај мајке на мене, који је био спонтан и ненасилан, усмјерио ме је путем хришћанске, православне вјере. Мајка ми је студирала Југословенску књижевност у Београду. Она је и апсолвирала, али није завршила, док је отац завршио студије медицине. Брак између мојих родитеља није био срећан, трајао је неких 10 година, а отац је моју покојну мајку тјелесно и психолошки злостављао. То су тешке и мучне сцене, које се не могу заборавити. Мајка ме је водила у Цетињски манастир, имала је обичај да увече клекне и измоли молитву Господњу „Оче наш“ и да се моли за своје и моје здравље и напредак. Kао мали дјечак, нијесам разумијевао молитву, али временом ће се и то промијенити. Мајка је радила као службеница Народног музеја на Цетињу. Сјећам се врло добро, будући да сам заволио историју, да сам често похађао библиотеку НМЦГ у којој је било пуно старих публикација које нико није читао. Једног дана 1977. године мајка ми је понудила да прелистам Православни катихизис публикован негдје у раздобљу краљевине Југославије. У том катихизису су на један заиста приструпачан начин били испричани основни догађаји из Старог завјета, од Адама до смрти цара Соломона. Ја сам прочитао тај катихизис и он је на мене оставио дубок утисак, па сам одлучио да га темељно изучим и да научим његов суштински садржај. Био је то неки виши призив који није могуће рационално објаснити. О православној вери могао сам да разговарам и са колегиницом моје мајке, Српкињом из околине Задра, Душанком Огар, која је у то вријеме радила у НМ. У то вријеме било је мало интелектуалаца који су имали макар и минимално православно духовно утемељење. Она ми је у јануару 1978. године на моју иницијативу поклонила Библију коју је купила на киоску Цетињског манастира. Ја сам тај примјерак поклонио Горњем манастиру Острог прије неколико година. Ево прије неколико дана, 11. јануара Душанка Огар се упокојила у шездесет трећој години живота, као увјерена правослвна Српкиња. Нека је Господ помене у Царству небеском.

Тако сам ја, руковођен мајчиним утицајем, који није био ни ултимативан ни насилан, постепено постајао православни хришћанин. Нијесам постио нити се причешћивао. Моје првобитно утемељење у православљу, било је искључиво етичке природе. Научио сам из малог црквеног календара 10 Божијих заповјести и двије кључне Христове заповјести о богољубљу и братољубљу, и сматрао сам да је хришћанство најсавршенија, најхуманија етика на свијету, и да јој нема равне. Ја сам већ као ученик петог или шестог разреда, постепено почео да се еманципујем од идеологије комунизма. Било је и старијих Цетињана који су ме вољели и који су утицали на мене да схватим да комунизам није био оно за шта се званично представљао, већ да је он иза себе оставио и бројна недјела о којима се јавно није смјело говорити.

Цетиње је у то вријеме било углавном атеистичко и било је мало људи који су славили славу на прописан, црквени начин, и који су похађали манастир. Сјећам се да је седамдесетих година, манастир похађало свега неколико људи и покој њиховим душама, то су Саво Мирковић, Божидар Вукић који је посјетио и Христов гроб у Јерусалиму и добио диплому хаџије, Ненад Живановић, Данило Јововић, Видо Вујановић, Никола Жарковић. Свако ко каже да је редовно похађао богослужење у Цетињском манастиру у тим временима не говори истину. Мајка ме је често водила у цркву, али ја језик и смисао Свете литургије нијесам разумијевао, све до поласка на студије историје. Већ сам рекао да сам православно хришћанство разумијевао искључиво у моралном смислу, док ми дубља есхатолошка и мистичка димензија Православља, морам признати, није била јасна. Највише сам волио дјелатно хришћанство. И данас сам такав. Да ме је неко у тим данима питао да ли вјерујем у, како се то тада погрешно говорило, загробни живот, мислећи на вјечни живот, ја бих био у недоумици, и не бих могао да кажем ни да ни не. Наравно да данас чврсто вјерујем у вјечни живот и у суд Господњи, али у то вријеме на Цетињу није било ни услова ни литературе за неко темељније разјашњавање.

Што се тиче слављења крсне славе, без обзира на то што поједини пароси данас наводе да велики број Цетињана слави крсну славу, ја морам да кажем да се не сјећам седамдесетих и поечтком осамдесетих година да сам био у било ком породичном дому на Цетињу а да сам у њему видио славску икону и пререзан славски колач. Наравно, тих је домова било, али ја их у то вријеме нијесам познавао.

Док се моји родитељи нијесу развели, крсна слава се код нас славила на један врло пагански начин. Мој отац је тако хтио и моја мајка је морала то испоштовати. Наиме, на Никољдан приредио би се један свечани ручак. Био је то истина посни ручак. Сјећам се да је риба бакалар била много јефтинија него данас и била је омиљено јело за Никољдан. У мом дому тада нити је било славске иконе нити славског колача. Наравно, то ће се промијенити након развода мојих родитеља.

Моје дјетињство на Цетињу било је прилично тешко и трауматично, из више разлога. Пре свега, мој отац је десет година физички малтретирао моју покојну мајку, што је код ње изазвало акутну депресију, потом и болест срца. Упокојила се у марту 2002. године. Живот моје мајке је био физички угрожен. Када је било јасно да неће дуго поживјети, мој отац је схватио да се тако више не може, па је брак споразумно разведен 1977. године. Након развода, отац је мајци и мени уступио стан који је добио од Медицинског центра.

У младости нисам могао да се укалупим у миље цетињске омладине тог времена, па сам био понижаван и злостављан од својих вршњака. Они су у то вријеме највише вољели фудбал, спорт и да се туку. Који су били најбољи у томе били су најцјењенији, а ко није волио спорт тај је био изложен малтертирању. Будући да сам ја волио историју, књижевност, Православље, вјеронауку, између мене и мојих вршњака појавио се јаз који је временом растао, да би почетком деведесетих дошло до потпуног разлаза између мене и цетињске друштвене средине. Док је већина кренула путем радикалне србофобије, ја сам кренуо путем српског, православног, народног интегрализма, што је по мом мишљењу и потпуно природно. Тако је мој пут био фактички зацртан још од дјетињства.

Одласком на студије наставља се пут мог духовног уздизања. Ја сам уписао студије историје на Философском факултету у Београду. Био сам веома лијепо примљен и од стране колега студената и од стране професора. Нико ме није малтретирао, нико ме није понижавао. То је за мене било право откровење. Сматрао сам да, ако сам био малтретиран од стране свог оца, који је након развода од моје мајке наставио да малтерира мене, ако сам био малтретиран од стране вршњака, очекивао сам да ће се такав третман према мени наставити и у Београду. Схватио сам да заправо нијесам познавао чак ни друге градске средине у Црној Гори, а камоли у Србији гдје се у ствари много нормалније и природније живјело, без психичког притиска. Студирајући, долазио сам до духовне литетатуре из које сам коначно сазнао о посту, о Светом Причешћу, шта је Света тајна исповјести… Упознао сам и колеге студенте који су били вјерници. Иако тих осамдесетих година Србијом још увијек управља комунистичка елита на челу са Јованом Стаматовићем, укупна ситуација је у Београду била много слободнија него у Црној Гори. Многе моје колеге су ми објасниле како се слави слава, шта је славски колач, славска свијећа, обред резања славског колача. Чак сам набавио и етнографску литературу у којој је подробно било објашњено како се и на који начин слави крсно име. Ја сам одлучио већ на првој години историје, да ћу, ако Бог да, да завршим студије и вратим се на Цетиње, започети да славим крсну славу као и моје колеге у Београду, са свештеником, са славском свијећом и са славским колачем. Већ крајем 1985. године ја сам у књижари цркве Светог Марка у Београду, купио икону Светог Николаја Чудотворца и донио је, када се завршио први семестар, на Цетиње. Када сам завршио студије у Београду 1989. године ја сам са својом мајком која се одмах у свему сложила одлучио да организујем прославу Kрсног имена Светог Николаја како доликује. Од тада сваке године у мом дому наћи ћете славски колач, свијећу, госте, међу њима и свештенике. Тај мој духовни живот, духовно узрастање може се подијелити на раздобље до 1990. и од 1990. године. Раздобље од 1990. године на овамо је, по мом мишљењу, много мучније. У априлу 1990. гдине почео да радим у Архиву Црне Горе, гдје радим и сада, али та година означава и почетак антиспрпске стихије на Цетињу. Оснивање Либералног савеза 26. јануара 1990. године означава почетак ескалације србофобије. Један од фундаметалних начела Либералног савеза био је и остао је да се из Црне Горе протјера права православна вјера и да се конституише такозвана Црногорска Православна Црква, која би временом ступила у унију са Католичком црквом чиме би се темељно преобликовао културолошки, духовни и народни идентитет Црногораца. Тиме би се цјелокупно православно, светосавско наслеђе које је стварано вијековима фактички елиминисало, што милом што силом. Ја сам, дакле, био доведен, већ те прве године своје службе, да бирам: или да постанем поборник те унијатске творевине или да се сврстам у своју Митрополију и Српску Православну Цркву. Изабрао сам ово друго, гдје су ме срце и савјест водили.

Од кад је Митрополит Амфилохије интронизован 30. децембра 1990. године за Митрополита црногорско-приморског, ја сам се сврстао уз њега и остао му вјеран све до данашњих дана. Наравно, и он је узвратио многоструким доброчинствима, али ме је то на неки начин и коштало. Ја сам за ове 23 године изложен колективном бојкоту највеећег дијела цетињских грађана, будући да је огромна већина Цетињана антисрпски усмјерена, а ја сам православни Србин, и као такав желим да живим и скончам свој живот када то Господ одлучи. Имам врло мали круг пријатеља, који се временом све више смањује.

Живот домицилних Срба на Цетињу је веома тежак. Историјски извори, будући да сам ја прелистао на хиљаде архивских докумената, говоре да су се преци данашњих Цетињана у највећој мјери осјећали као Срби, бар до 1945. године… Објавио сам до сада 14 књига, од тога 10 са историјском тематиком. Једна од тих књига зове се „Српство у Црној Гори“. У тој књизи смо објавили факсимил 150 докумената који су настали прије 1918. године и у тим документима постоји одредба „народност“ и „вјера“. Свуда пише народност српска и вјера православна. Ти документи се чувају у Народном музеју. Kако је дошло да народ на Цетињу одбаци српско народно и духовно наслеђе, то мени ни дан данас није јасно. Одиста је људска психологија тајна велика коју није лако објаснити. Људи који површно посматрају ствари рећи ће да је у питању новац. То је дјелимично тачно. Није само новац у питању. Знајући те људе могу да кажем да ако би антисрпска идеологија у Црној Гори једног дана била поражена, опет би један дио народа, немајући од тога никакве користи, и даље размишљао на антисрпски начин. Одвајање од вјере, од мајке Цркве, од свог вјерског и културног наслеђа, Цетињанима није донијело никакав напредак. Посматрајмо демографско стање града у последње 24 године. Број становника се смањује, град одумире, сва су предузећа угашена. За 20 година, од 1991. до 2011. број становника се смањио за преко 4000 људи. Kако због исељавања, тако и због несклапања бракова, нерађања дјеце, повећања стопе морталитета која је два пута већа него стопа наталитета. Све ово води град у умирање.

Хајка против Митрополита Амфилохија није донијела Цетињу добро. Десило се управо обрнуто. Десио се општи суноврат. Мене то, као рођеног Цетињанина, много боли. То је највећа рана на мом срцу. Ја као историчар знам да, ко год је усвојио србофобију као модел живљења, као начин размишљања, тај би отпао од свог поријекла. Уосталом, ко год је примио католичанство или ислам од XV или XVI вијека, тај је остао конвертит и своје конвертитство и антиспрство је преносио на ближе и даље нараштаје.

Kако ће се све ово завршити тешко је рећи. Оно што се на основу досадашњих демографских података да закључити, то је да је биолошко и демографско одумирање Цетиња као града извјесно. Цетиње би, по мом мишљењу, једино могао да спасе радикални отклон од садашње идеологије антисрпских партијских центара моћи. Да се пошло супротним путем, да је градска иннтелигенција одлучила да се повеже са привредним и културним центрима у Србији, Републици Српској, али и Русији и Грчкој, граду се могла обезбиједити перспектива, не само у духовном, већ и у привредној, културној и демографској сфери.

Сада се дешава оно што и Свето Писмо каже: „И све што чините, себи чините.“

Често сам размишљао о судбини Митрополита Амфилохија. Било је наравно и случајева да се са мојим Митрополитом и не сложим у мишљењу. Морам да кажем да читајући Нови Завјет, опажам неке сличности у животном путевима (сада ће неко рећи да претјерујем) Господа Исуса Христа и Митрополита Амфилохија. А ево и како. Знамо да је Митрополит Амфилохије рођен на дан Рождества Христа Спаситеља, на Божић 1938. године, а постоји народно предање које каже да ће онај ко се роди на Божић имати тежак живот, препун искушења.То нашег Митрополита неумитно прати. Што каже Свети Јован Богослов за Христа Спаситеља у првој глави Јеванђеља по Јовану: „И својима дође и своји га не примише.“ Господ наш Исус Христос није био само Син Божији, већ и Син Човјечји, са двије природе, Божанском и човјечанском. Он је, дакле, био Јудејац, у људском облику. Хришћанство су примили у већој или мањој мјери сви медитерански народи, само су Израиљци у огромној мјери одбили да приме Хришанство, и разапели Христа. И заиста се и на Митрополита Амфилохија остварује та ријеч и својима дође, дакле на Цетиње, и своји га не примише. Дакле, Митрополит је свуда био приман са дужним поштовањем, осим на Цетињу. То је једна жалосна истина. Даље, ви ћете наћи у 12. или 13. глави Јеванђеља по Матеју гдје се каже како су фарисеји, дакле Јеврејска заједница књижевника и интелектуалаца, Христа називали, Боже ми опрости, ђаволом који својим дахом гони ђаволе. Kуд ће вишег богохулства од те ријечи! Такође су Митрополиту Амфилохију цетињски несоји довикивали: „Ристо Сотоно!“ Опажате ли дакле ту паралелу? Та паралела није случајна. Једнога дана Христос Спаситељ, и то пред своје трагично распеће и величанствено Васкрсење, рећи ће за Јерусалим: „Јерусалиме, Јерусалиме, колико пута хтједох да саберем дјецу твоју, као што кокош сабира своје пилиће, а ви не хтједосте. Ево оставља се ваш дом пуст. Нећете ме видјети све док не кажете благословен који иде у име Господње.“ Да ли и Митрополита Амфилохија сјутра чека нека судбина ученика, прогнаника, показаће вријеме. Дај Боже да се то не деси, али је у духовном путу нашег Митрополита заиста, у дословном смислу видим христоносни пут, који подразумијева много већа искушења него што су многе наше владике кроз свој живот понијеле.

Kао историчар могу да кажем да је пут Српске Цркве био мученички, јесте и биће. Обрачун који домаћи и инострани центри моћи воде са Митрополитом Амфилохијем носи у себи једну демонску оригиналност. Ако би Турци, комунисти, Аустроугари, бугарски окупатор и иностране и домаће власти жељели да се обрачунају са неким нашим патријархом или епископом, они његову личност не би сатанизовали. Човјека који би им стао на пут они би или убили или судски осудили и прогнали. Дакле, нико није био сатанизован преко штампе, радијских и телевизијскиих емисија, једноставно тај епископ или патријарх био би склоњен или би био судски осуђен. Против Митрополита Амфилохија се од почетка деведесетих до данас води невиђена медијска харанга, која је једна од најпрљавијих, не само у историји Црне Горе, него и ширих православних простора. Нема аналогије са било каквом медијским харангом која се води у сусједству и то против човјека који је Црној Гори и Цетињу желио и жели само добро и чиниће само добро.

Што се мене лично тиче, ја увијек имам у виду величанствену Христову поруку: „Буди ми вјеран до краја, буди ми вјеран до смрти и даћу ти вјечан живот.“ Моја једина жеља је да останем вјеран Цркви и православном духовном наслеђу докле ме год има.

Није се лако борити са бурама у овом времену. Често ме обузме депресија, човјек се пита шта доноси дан шта доноси ноћ. Често ујутро завапим Господу: „Учитељу доведи на мјеру.“ Често измолим Молитву Господњу “Оче наш”, која је тако кратка, а свеобухватна. У неколико реченица речено је све, све потребе човјекове, са оним посебним криком не уведи нас у искушење но избави нас од злога, јер нас зло чека на сваком кораку, и ако није у нашим ближњима, оно је негдје у нама самима, у нашим мислима које често могу бити грешне, нашим ријечима, нашим дјелима. Често гријешимо, а да тога нијесмо свјесни. Kада се молим Господу, најмилија ми је молитва мислима, чак и на радном мјесту, тако да ме нико не чује. Без тихог разговора са Господом, без молитве, човјеку нема живота. Молитва је управо та танана нит која повезује свемогућег Бога и немоћног човјека ове болне садашњости.

У сваком случају ваља нам издржати. То није лако, али ваља нам истрајати.

Моје духовно узрастање није било једноставно и оно ни приближно није довршено.

Будући да овај разговор водимо у Светом Острогу, морам са посебном захвалношћу да нагласим да сам везаност за Острошку светињу почео да осјећам још у гимназијским данима. Kада сам већ студије приводио крају одлучио сам да за дипломски рад пријавим тему Свети Василије Острошки, живот и рад и историја манастира Острог. Отишао сам код проф. др Радоша Љушића, који је био један од професора националне историје Новог вијека на Филозофском факултету у Београду и питао да ли бих могао да урадим дипломски рад о животу и раду Светог Василија Острошког. Човјек се уопште није изненадио, професор Љушић није робовао атеистичком концепту. Урадио сам рад и одбранио након три мјесеца, крајем септембра 1989. године.

Велика ми је жеља била да ми архива манастира Острог постане доступна и да она постане моје трајно истраживачко и научно врело сазнања и рада. Захваљујући тадашњем игуману Острошком господину Јовану Пурићу, човјеку којега никад нећу заборавити, ја сам од љета 2002. године, након мајчине смрти, добио ту част и привилегију да редовно долазим у манастир Острог и да почнем да изучавам Острошку манастирску ризницу.

Pin It on Pinterest

Share This