На данашњи дан, 24. јула 1828. године рођена је Мина Караџић, сликар и пјесник, кћерка Вука Стефановића Караџића и супруга Алексе Вукомановића, првог професора књижевности на Лицеју у Београду. Међу њених педесетак сачувaних слика, махом портрета, истичу се “Аутопортрет”, “Црногорац са капом”, “Млади Црногорац”, “Дјевојка са виновом лозом”. Преводила је на њемачки језик српске народне приповијетке и пословице и објавила их у Берлину. Штампала је успомене на Бранка Радичевића и оставила забиљешке са пута по Србији. Није остала упамћена само као кћерка реформатора српског језика, већ и као интелигентна, образована и успјешна жена. Била је муза и велика љубав српског пјесника Бранка Радичевића. Вилхелмина Мина Караџић рођена је у Бечу као седмо дијете Вука Стефановића Караџића и његове супруге Ане Марије Краус. Мина и њен брат Димитрије били су једина Вукова дјеца која су преживјела дјетињство. Вуку и Ани је умрло једанаесторо дјеце. Као једина кћи која му је остала, уживала је велику пажњу и љубав свога оца. Иако јој у дјетињству родитељи нијесу могли пружити материјалне ствари, дани проведени са њима и њихова несебична подршка били су добра основа да у историји српске умјетности Мина остави велики траг. Поред љепоте која ју је красила и чињенице да је била кћерка великог реформатора српског језика, Вилхелмина је посједовала мноштво талената које је кроз одрастање развијала. Њен отац је у њој препознао велики таленат за умјетност, стога се трудио да јој омогући квалитетно образовање. С обзиром на то да се занимала за сликарство и књижевност обезбиједио јој је да своје таленте развија поред најбољих учитеља. Несебично је издвајао новац како би је школовао. Учила је језике па је одлично знала француски, италијански, енглески, руски, српски и њемачки. Љубав према књижевности се у њој пробудила у раном дјетињству, јер је често била у друштву очевих учених пријатеља, познатих писаца и пјесника. Писала је стихове и прозу и превела на њемачки језик књигу „Српске народне приповјетке“. Ипак, највише се истакла у сликарству. Иза себе је оставила око педесетак радова, углавном портрета. Међу њеним радовима има и цртежа кредом, акварела и слика са религиозним мотивима. Пјесник Бранко Радичевић је био добар пријатељ Мининог оца. Она је често била у друштву очевих пријатеља и утицај тих умних људи на њу и њено стваралаштво је велики. Бранко је за Мину био другачији од осталих, па су постали добри пријатељи. То пријатељство је трајало све до пјесникове преране смрти. Неки историчари књижевности и Бранкови биографи тврде да је он све вријеме гајио велике симпатије и љубав према Вуковој кћерки. Сматрају да је та љубав инспирисала пјесника, те да су многе његове пјесме написане у том љубавном заносу. Такође, тврде да пјесник није желио да јој призна своју љубав зато што је имао велико поштовање према њеном оцу, али и зато што је сматрао да није достојан њене љубави будући да потиче из угледне и познате породице. Боловао је од туберкулозе па је и то био један од разлога због кога није желио да некога везује за себе. Како кажу, Бранко никада није јавно признао љубав према Мини Караџић већ је то јако осјећање преносио на своје пјесме. Мина је постала његова муза. Њој је посветио пјесму која почиње стиховима „Пјевам дању, пјевам ноћу“, а која је пронађена у њеном дневнику као пјесникова посвета. Послије његове смрти Мина је написала текст „Сјећање на Бранка“, а у њеној сликарској колекцији се такође налазило неколико његових портрета. Године 1858. Мина Караџић у Београду се удаје за Алексу Вукомановића. Он је био цијењени професор на београдском Лицеју. У том браку је добила сина Јанка. Међутим, та срећа је кратко трајала. Пар мјесеци послије рођења ђетета, Алекса Вукомановић умире, а Мина остаје удовица. Тако сама са дјететом одлучује да се врати својим родитељима и одлази у Беч. Иако јој се чинило да ће побјећи од туге ако се врати у Беч, туга је кренула за њом и пратила је до краја живота. Неколико година касније јој умиру отац и мајка, затим јој умире једини брат, да би на крају доживјела највећу тугу када јој јављају да јој је на фронту погинуо син Јанко. Тада је већ била успјешна и богата, имала је могућност да путује, али је била уништена огромном тугом те је ништа није испуњавало. Утјеху је налазила у дјелима која су остала послије њеног оца па је стално радила. Распоређивала је његове списе ,писма и све оно што је остало послије његове смти. Вукову заоставштину је поклонила Краљевини Србији. Тако је оформљена музејска збирка која се данас налази у Меморијалном музеју посвећеном Вуку Караџићу и Доситеју Обрадовићу у Београду. Поред тога је писала, преводила и сликала све до смрти, 1894. године. Њеном смрћу је заувјек угашена лоза Вука Стефановића Караџића.
Приредио: Миомир Ђуришић
