Izaberite stranicu

Тачно су две деценије од злочина у Старом Грацку код Липљана. Четрнаесторо Срба убијено је тада из непосредне близине док су радили на пољу. Правда није и даље задовољена. Специјални суд остаје последња нада да овај злочин неће проћи некажњено.

БИРН Косово на данашњи дан из Старог Грацког доноси текст о некажњеном масакру „Крвава жетва“:

„Годишња жетва пшенице је најтеже доба године за Славицу Поповић. Где год да оде ових дана, не може да избегне сећање на смрт четири блиска сродника убијена док су на пољу жели своју пшеницу“, преноси БИРН.

У ноћи између 23. и 24. јула 1999. године, пробудио је звук телефона. На вези је био њен стриц. Њен отац Момчило, њен 17-годишњи брат Новица и двојица њених стричева су убијени, рекао јој је.

Они су били међу 14 Срба убијених у селу Грацко, на само двадесет километара од Приштине. Убијени су на пољу, током жетве, и то само неколико недеља након окончања сукоба и преузимања ингеренција међународне заједнице (УН и НАТО) на Косову и Метохији.

Поповић се сећа како је питала свог стрица поново да ли је њен брат Новица био на пољу, не желећи да поверује да је убијен. Стриц јој је поновио, „Да“.

„Нисам га видела три месеца, Живела сам овде у Грачаници са мојим супругом и децом и нисмо могли да се крећемо. Они су били код куће, у Старом Грацку. Рат се завршио и надали смо се да ћемо моћи и даље да живимо овде (на Косову)“, Поповић је рекла БИРН-у.

Поред њеног оца, Момчило Јанићијевић (1946), брата, Новице Јанићијевића (1981) и два стрица – Слободана (1965) и Милета (1957) Јанићијевића, убијене су и њихове комшије Милован Јовановић (1969), Јовица Живић (1970), Радован Живић (1967), Андрија Одаловић (1967) , Станимир Декић (1955), Божидар Декић (1947), Саша Цвејић (1973), Љубиша Цвејић (1939), Никола Стојановић (1936) и Миодраг Тепшић (1951).

Убијени су у зони британских мировних снага НАТО-а у једном од најокрутнијих напада на цивиле, Србе на Косову од окончања сукоба. Породице настрадалих никада нису дочекале правду. Починиоци никада нису осуђени.

На дан напада, комшија Поповић, Стево Лалић чуо је пуцњаву из правца поља и замолио свог другог комшију, Драгана Одаловића, да пође с њим у западни део села како би видели одакле долази бука.

Када су се приближили месту злочина, видели су машину за вршидбу и скоро да нису приметили да се на њој налази тело. Затим су отрчали у најближу полицијску станицу УН-а која се налазила неколико километара даље у Липљану.

Недељу дана пре масакра, становници Старог Грацка, у страху од напада, затражили су војну заштиту од КФОР-а, али, како каже Поповић, патроле никада нису биле распоређене.

„КФОР је учинио [убиства] могућим зато што нису одговорили на захтев становника“, тврди она.

Командант КФОР-а на Косову у то време, британски генерал Мајк Џексон, описао је масакр као „ужас“. Он је потврдио да су патроле требале бити распоређене 24. јула – али да су убице напале дан раније и довеле у питање способност НАТО снага да се носе са потенцијалним осветничким нападима, пише БИРН.

Британски контингент КФОР-а је у изјави тада рекао да је на месту злочина тада било најмање пет осумњичених. Четири особе су ухапшене два дана касније у вези са убиствима, али су убрзо након тога пуштене.

У сузама, Поповић објашњава да су жртве устрељане, а неке од њих и унакажене.

„Неке од слика које смо касније видели су показале да су некима од њих одсечене главе и спаљене очи“, рекла је она.

“Био је петак увече када је убијен, 23. јула. У уторак 27. јула, он би напунио 18 година ”, присећа се Поповић свог брата Новице.

Од дана када су јој отац и брат сахрањени каже да се не осећа довољно безбедно да оде на гробље без присуства полиције.

“Да не заборавимо”

Две деценије након рата, демографија села се променила и сада има много нових кућа које су у власништву Албанаца, који су последњих година напустили Прешево градић ​​на југу Србије.

У свом дому у Старом Грацку, Лазар Живић носи белу мајицу на којој су наведена имена свих 14 убијених јула 1999. године. Изнад њихових имена налазе се речи: „Да не заборавимо крваву жетву.“

Његов отац, Јовица Живић, био је један од убијених Срба, када је његов син Лазар имао само пет година. Живић и његова сестра нису желели да причају са БИРН-ом, рекавши само да „сваке годишњице [масакра], медији и политичари говоре о Грацку, а онда се ништа друго не деси“.

2010. године тужиоци УН-а су предали списе предмета ЕУЛЕX-у, а 2017. године случај је затворен.

Поповић је казао како је дан када им је речено да је случај затворен од стране ЕУЛЕX-а „гори од њихових убиства … То је био још један напад на нас“.

Тужитељи УН-а и ЕУЛЕX-а који су радили на овом случају, укључујући и америчког тужитеља Чарлса Хардвеја који је одлучио да оконча случај, одбили су да коментаришу.

Међутим, један од међународних истражитеља блиских том случају изјавио је за БИРН да су убиства „део ширег обрасца етничког чишћења“ косовских Срба.

Рекао је да је било и других осветничких напада гранатама који су такође били регистровани.

„Људи који су учествовали у злочину у Старом Грацку такође су били укључени и у друге нападе како би се Срби протерали. Било је информација у обавештајним подацима“, додао је.

Сада је случај у рукама међународних тужитеља у косовским специјализованим већима, такозваном Специјалном суду основаном у Холандији који истражује и процесуира злочине почињене током и након сукоба на Косову.

Специјализована већа такође су одбиле да дају било какве детаље и само су потврдиле да је случај у његовој надлежности.

Након две деценије, Поповић се нада да ће барем нови суд открити истину о масакру.

Рекла је како мисли да је „дошло време да обе стране пошаљу криминалце пред суд“ – или неће доћи до „помирења и нормализације односа“ између косовских Срба и Албанаца.

„Никада не видим све Албанце као кривце. Али они који су починили злочине требало би да буду приведени правди“.

Да видимо хоће ли нови суд донети наду – рекла је.

Извор: Коссев

Фото: EPA/Louisa Goulimaki

Pin It on Pinterest

Share This