Izaberite stranicu

На данашњи дан, 22. јула 1852. године у Венецији је умро француски војсковођа Огист Мармон. Као војвода од Рагузе прогласио је 1808. године анексију Дубровачке републике, а од 1809. до 1811. године био је генерални гувернер илирских провинција.

Огист Мармон рођен је у Бургундији. Његови преци доселили су се у XV вијеку из Холандије. Војнички позив био је традиционалан у породици. Отац му је био одличан официр и за заслуге одликован орденом Светог Луја. У седамнаестој години Мармон ступа у артиљеријску школу гдје се упознаје са Наполеоном Бонапартом који је био старији од њега пет година. Друговање са Наполеоном учврстио је приликом опсаде Тулона 1793. године. Наполеон Бонапарта одређује Мармона за свог ађутанта у походу на Италију. Тада се он истиче као најмлађи командант батаљона и за заслуге од Директората добија почасну сабљу с натписом: „Побједити тиране“. Приликом Наполеоновог похода на Египат, Мармон се посебно истиче у заузимању Малте кад је са само 24 године унапријеђен у чин бригадног генерала. Изузетну способност показао је у биткама са мамелуцима код пирамида у Египту. Као гувернер Александрије, упркос глади и епидемији куге, издржао је блокаду од стране англо-турске флоте. Након повратка из Египта, Мармон чврсто подржава Наполеона који врши државни удар и постаје Први конзул Француске Републике. Тада генерал Мармон постаје државни ратни савјетник. Прави војнички подухват генерал Мармон изводи у борбама против Аустрије у неприступачним предјелима масива Алпа. Наредбом Наполеона, генерал Мармон постаје врховни командант армије у Холандији, а октобра 1805. године командант корпуса од око 20.000 људи те битно доприноси предаји Улма и  побједи код Аустерлица. Послије битке код Улма Наполеон је без борбе ушао у Беч. Супротно садржају уговора из Братиславе (Пожуна), аустријске трупе предају Боку Которску руском адмиралу Сењавину, који се ту појавио са ескадром и копненим снагама. Та је афера уздрмала политичке и војне кругове тадашње Европе. Ево како генерал Мармон види Црну Гору:

„Близу Котора налази се Црна Гора, планинска тешко приступачна земља чије је становништво словенског поријекла, а исповиједа православну вјеру. Од најранијих времена ослободила се превласти турске Порте и скадарски је паша никад није успио покорити. Отац садашњег паше погинуо је у борби с Црногорцима. Русија која је већ одавно бацила поглед на Исток и које се политика ни на тренутак није измијенила, успоставила је са овом земљом везе прије много година и са њоме обично комуницира преко Србије. Владика, вјерски поглавица, признаје врхвну власт самовладара свих Руса. Владика влада земљом својим утицајем, али законито. Он је само дио политичког тијела, народне скупштине, која одлучује о свим значајним стварима и именује намјесника сваке године. Владика предсједа Скупштином. Она се често састаје, а твори је по један представник сваке обитељи. Ево парламентарне владе у једној још неуљуђеној земљи, уосталом повијест нас учи да су сви народи овако почели…Можемо замислити колико је узбуђења међу њима (Црногорцима) изазвало уступање Боке Которске Русима и долазак руских копнених и поморских трупа. Старе везе још више ојачаше и руски адмирал (Сењавин) добије под своју команду читаву војску. Предност више била је сличност језика. Црногорци говоре најчишћим словенским језиком…Због изолације у којој су живјели још од времена досељења (дванаест или тринаест стољећа), и непознавања наших потреба и наших вјештина, нијесу морали модификовати свој језик, тако да је језик црногорских сељака остао непромијењен. То је исти језик на којем је написана руска Библија. Ако овоме додамо да с обзиром на удаљеност није било никакве опасности да Русија подјарми ову земљу, већ да је може само заштитити, схватићемо блискост и покорност коју су Црногорци показали према Русима управо због ових чињеница. Осим тога, становници Котора, од којих су двије трећине православне вјере и који се готово одреда баве поморством, нијесу се надали никаквом одбору под нашом влашћу, па спремно постадоше руским помоћницима.

Наполеон је захтијевао од генерала Мармона да се што прије и неизоставно састане са Светим Петром Цетињским. Свети Петар Цетињски био је у вези са Карађорђем Петровићем, коме је давао подршку за вријеме Првог српског устанка.Одликован је руским орденом Александра Невског. Било је договорено да се француски и црногорски представници састану у тврђави Тројица код Котора  Како је тврђава била опкољена француским војницима, владика и Црногорци су се бојали замке и преваре, па су се вратили на Цетиње. На Цетињу је у то вријеме боравио Санковски, руски дипломата и представник руског цара. Тај руски дипломата имао је велики утицај на владику за вријеме руске окупације Боке Которске и подстицао Црногорце и Бокеље на отпор Наполеону. Знајући утицај Санковског на владику, генерал Мармон је захтијевао од њега да посредује и наговори владику да се сретну у Котору. Владика је прихватио посредовање руског дипломате и дошао пред Котор. Црногорци су се бојали преваре и нијесу хтјели ући у град без оружја. Дозвољено им је да уђу са малим пушкама и ножевима.

Овај владика, красан човјек, снажна ума, стар око педест и пет година, владао је врло отмено и достојанствено. Његов позитивни и законски ауторитет мало је значио у његовој земљи, али је његов утицај био огроман.“

Преводилац у разговорима између генерала Мармона и Светог Петра Цетињског био је конте Мирослав Зановић последњи мушки изданак пустоловне паштровско-будванске породице.

 

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This