Izaberite stranicu

На данашњи дан 21. јула 1657. године власти Млетачке републике дале су одобрење да се у Перој усели 15 црногорских породица из Црмнице, Љуботиња, Његуша и Приморја, са око 77-оро чељади и 300 грла стоке. Претходне житеље Пероја поморила је куга, која је у том крају пустошила преко стотину година. Само четири мјесеца након досељења у Венецији је издата „Перојска повеља“, којом је Црногорцима у Пероју додијељена земља, пашњаци и шуме у трајно власништво. Упркос историјским и животним неприликама, вјерским и политичким притисцима, перојски су Црногорци током вјекова сачували своју вјеру, језик, традицију и обичаје. Изборили су се код млетачког Сената  за вршење православне вјерске службе и боравак свештеника у Пероју, односно за своју цркву, за гробље, за школу  и самосталност Пероја од пулске Општине. Вјерске обреде данас обављају у православној  Цркви Св. Спиридона, славе Светог Николу и Светог Димитрија, говоре српским језиком, имају своју школу, библиотеку „Његош“ са богатим фондом књига и „Друштво перојских Црногораца 1657“, које наставља да чува традицију и културу старе постојбине. Перој је био насељен у праисторији о чему свједочи некропола која се налази унутар старих градских зидова.

Перој такође представља археолошки локалитет из римског доба. У то вријеме мјесто је било познато као Педроло. Кроз историју Перој су насељавали људи са разних простора. Године 1562. мјесто је било погођено маларијом и кугом, па су затим досељене 124 породице из Ромање (данашње Италије). Међутим, породице су се касније одселиле због противљења становника Пуле. Досељено је око 50 грчких породица са Пелопонеза и Кипра. Ове породице су се касније или одселиле или изумрле од куга, па је Перој 1644. године имао само три становника. Године 1657. досељено је 15 српских православних породица из Црмнице који су бјежали од турског окупатора. Млетачка држава им је дала плацеве и зајам за подизање кућа. По једној одредби Дуждевој, није се могао мушкарац из Пероја оженити ако није посадио 50 маслина и 250 винових лоза. Млечани су очекивали да ће се Перојци временом покатоличити и одродити. Друго насељавање Срба у Истри, које је мање познато мада је било веће и бучније услиједило је 1671. године. Јуна 1671. године сви ришњански хајдуци (са заслугама за Млетачку републику) њих 1500 душа (од којих су 500 били ратници), укрцани су на млетачке бродове и превезени у Пулу. Иако је вршен  притисак на породице да конвертују у католицизам, оне се снагом народног карактера супротстављају томе. Данашњи становници Пероја су углавном њихови потомци, који су и даље православни и служе се ћирилицом. Перој је са својим православним живљем имао посебан статус (био засебна парохија) у Епархији Далматинској и Истарској, крајем XIX вијека. Перојци су управљали и са пулском православном Црквом Св. Николе, коју су градили православни Грци. Прва и то непотпуна основна школа у мјесту отворена је 1845. године, а предавао је парох. Перојска српска школа имала је 1883. године 13 ученика. Перој је 1913. године „црногорска насеобина“ која је сачувала језик, вјеру, обичаје и женску ношњу. Мјесто је живописно, са кућицама лијепо постројеним, има доста зеленила, и налазило се тада на пола километра далеко од мора.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This