Izaberite stranicu

На данашњи дан, 10. јула 1509. године рођен је швајцарски теолог француског поријекла Жан Калвин, вођа фракције протестантизма у Женеви (калвинизам), која је имала многобројне присталице у европским земљама, посебно у Француској (хугеноти), и изазвала велике друштвене потресе. Калвинизам је према дефиницији један покрет и посебан теолошки принцип заснован у хришћанству, који наводи Бога и религију као основу и суштину свих ствари, и његов творац јесте знани француски реформатор  и теолог Жан Калвин, који је увео калвинизам као један посебан вид реформаторског протестантизма. Калвин је своју теорију и учење заснивао на претпоставкама по којима се сви људи дијеле на оне који су проклети и на оне који су блажени, и да су они за такав живот једноставно предодређени, те да их само вјера може спасити, а такво је учење подржавао и заговарао и чувени Мартин Лутер. Дакле, према Калвину и Лутеру, суштина је у вјери, а „храм вјере“ јесте црква и њена учења која се морају као таква без сумње поштовати, али ипак нијесу признавали саму цркву као институцију за тај прави „симбол вјере“, већ су вјеровали да је суштина у „Светом писму“. Жан Калвин, рођен је у француском граду Нуајону, у Паризу  је студирао теологију, а касније и права у Орлеану, када се и десио један његов „преображај“ јер је почео да потпада под утицај тада познатог протестанта Мелхиора Волмара, и да се веома двоуми у вези са својим „животним позивом“. У данашње вријеме, калвинизам је послије више од 500 година од свога настанка, од Калвинове врло једне јасне полазне идеје у католичанству и протестантизму, и даље распрострањен као правац у баш неким протестантским црквама и вјерује се да овом „правцу“ припада преко 75 милиона људи у свијету у око 107 земаља. Калвин се посветио образовању у Паризу и у Орлеану, и  марљивим радом и залагањима (како је сам тврдио учио је свакога дана од пет сати ујутру до поноћи), успио да са само 23 године и постане доктор права, а у исто вријеме је научио и хебрејски, латински, грчки све да би могао да врло адекватно и пажљиво проучава Библију и анализира увјерења Исуса Христа. У исто вријеме у сусједној Њемачкој, почео се развијати и покрет под вођством Мартина Лутера, који је сасвим отворено критиковао ставове и учења Католичке цркве, јер је сматрао да је она „искварена и да се удаљила од библијских учења и увјерења“, и постала оличење похлепе, сатане, гријехова и свега лошег што су људи склони да чине „насупрот“ Божјим учењима. Лутер је имао бројне присталице и сматра се да је он први и прави творац протестантизма у изворном облику, те постоји прича да је он чврсто вјерујући у своја увјерења на врата једне цркве заковао 95 захтјева из свога транскрипта, чија је суштина био захтјев за комплетну црквену и верску реформу.

Свакако, темељ калвинизма као учења и најважније Калвиново дјело је настало „у изгнанству“, под називом „Темељи хришћанске религије“, и била је сасвим јасна намјера да се одбране француски протестанти који су познати као „хугеноти“. У поменутом дјелу је Калвин заговарао Божју духовну власт као темељ вјере, и оштро критиковао католичанство и црквена увјерења, те је тада и проглашен великим теолошким реформатором, а тада је Женева постала његово „сједиште“ и мјесто на коме је марљиво радио на својим реформама.

И на саму Женеву је Калвинов утицај био врло очигледан, те је град постао „моралнији“, и мада је до тада град био на врло „лошем гласу“ од његовог утицаја је постао стјециште моралних закона којих су се људи придржавали. У Женеви су поменути „хугеноти“ успјели да унаприједе економију и основали прве слободне штампарије и до данас познате фабрике часовника, а у њу су у великом броју пристизали и енглески протестанти, који су се бојали гнијева краљице Марије I. Но, како то обично и бива, Калвинов почетни реформаторски успјех је почео да јењава и одумире, те се показало да само неких 15% становника Женеве вјерује у калвинизам и подржава га, али остатак ипак јесте остао наклоњен Католичкој цркви, и то је довело до неминовног вјерског раскола. Жан Калвин је у Женеви умро 1564. године, и данас се наиме и сматра да је „укаљана и суштина и заоставштина калвинизма“, али остаје сасвим непобитна чињеница о његовом увјерењу, марљивом раду и залагању за реформе и протестантизам, које су права слика његових моралних вриједности које је проткао са осјећањем дужности и великом самодисциплином, како би и истакао неке такве своје и врло људске и добронамјерне особине.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This