Ових дана када се Законом о слободи вјероисповијести припрема отимање храмова и имовине Српске православне цркве у Црној Гори, однос према Цркви, свештонослужитељима и црквеној имовини наших славних предака, на чијим темељима почива данашња Црна Гора, могао би да послужи као добар путоказ и помоћ данашњој власти, како и којим путем треба ићи при доношењу овог, неспорно, важног закона.
Световни и духовни владари Црне Горе, не само што су манастирима и црквама, одређеним повељама, уступали бројне посједе, већ су и својим завјештањима анатемисали све оне који се дрзну да на било који начин покушају да узму црквену имовину или се њоме окористе.
Петар Први Петровић Његош, Митрополит црногорски и владар, тестаментом – 18. октобар 1830. у Цетињу – између осталог, оставља у аманет Црногорцима да поред имовине, штите и пазе свако црквено чељаде:
„Изван тога највише ве свакојега молим и све истинскијем Богом сведржитељем залинам и тешки божји и ваздашњи аманет чиним и остављам, са церковно добро и имуће, ђегођ је какво, не тиче нтко никада за васи свих и за сваку вашу срећу и поштење и да ми свако церковно чељаде, калуђере, ђакове и служитеље моје и ваше пазите и држите како сам их ја ист вазда пазио и держао.“
(Изван тога највише вас свакојега молим и све истинскијем Богом сведржитељем заклињем и ваздашњи аманет чиним и остављам, да црковно добро и имуће, гдје год је какво, не тиче нико никада за ваших свих и за сваку вашу срећу и поштење, и да свако црковно чељаде, калуђере, како служитеље моје и ваше пазите и држите, како сам их и ја вазда пазио и држао.)
Свети Петар Цетињски у свом тестаменту, вриједном документу, даље поручује господи духовног и мирског чина, главарима и старешинама и свему народу црногорском и брдском да вјечноме проклетству предаје сваког оног ко се усуди да чини нешто супротно томе:
„Ако би се ко нашао у народу нашем да не прими ове моје потоње ријечи и препоруке за истините или ако не би све тако послушао, како ова књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом или дјелом, тога свакога, који гођ он био, мирски или духовни, ја на смртни час мој вјечноме проклетству и анатеми предајем, како њега, тако и његов род и пород, да му се траг и дом ископа и утре! Свијема пак добријема, вјернијема и који гођ ово моје потоње писмо послуша и изврши, да буде моје најусрдније, отачаско и архипастирско благословеније у род и ва вијеки вјекова – Амин. “
Весна Девић
