Izaberite stranicu

На данашњи дан, 30. јуна 1934. године уз подршку војних кругова Хитлер је, под оптужбом да су припремали завјеру, ликвидирао стотине својих блиских сарадника (Ноћ дугих ножева) међу којима и Ернста Рема и Грегора Штрасера.

СА на челу са Ернстом Ремом и лијево крило унутар нацистичке партије на челу са Грегором Штрасером које је акценат стављало на ријеч “социјализам” у национал-социјализму, од доласка на власт јануара 1933. године указивали су на потребу “друге револуције”. Адолф Хитлер је имао “бољу” идеју. Хитлер је већ више од годину дана канцелар који је успио да зграби скоро све полуге власти и да њемачком народу и држави наметне нацистичку идеологију. На путу ка трону који је почео петнаестак година раније, кључну улогу је одиграо СА (Јуришни одреди), такозвани смеђекошуљаши. У редовима ове паравојне формације било је и много људи који су акценат у национал-социјализму стављали на ријеч социјализам, и жељели да постану права револуционарна војска која ће замијенити регуларне њемачке оружане снаге; ова “лијева” струја је била јака и у самој партији. Оваква идеја је угрожавала њемачку војну традицију и положаје официра, па чак и саму њемачку државу, а Хитлер је у годинама прије него што је дошао на власт обећавао генералима да ће њемачкој војсци вратити стару славу и да ће разбити ограничења наметнута Версајским споразумом.

Све наведено, стављање акцента на социјализам, анти-капиталистички и анти-традиционалистички сентименти, жеља СА да замијени регуларну војску, сметало је и угрожавало и самог Хитлера пошто је доводило у питање стабилност његовог режима, иза којег су стајали крупни индустријалци. Хитлер је уништио синдикални покрет и комунисте, али је сада његова сопствена паравојска на челу са Ернстом Ремом почињала да звучи марксистички, а многи припадници СА су јавно говорили о потреби за “другом револуцијом”. И то све у тренутку када Хитлеру, који је већ дошао на власт, више нијесу били од превелике потребе; њему су сада више требали индустријалци и генерали. Крајем фебруара 1934. године Хитлер је обавијестио Рема да СА неће постати нова војска, и Рем је нерадо на такав развој ситуације пристао. Међутим, није намјеравао да се тога придржава. У априлу је сазвао конференцију за штампу на којој је изјавио да је “СА национал-социјалистичка револуција”. Јуна 1934. године Хитлер и Рем су одржали петочасовни састанак, а Рем је неколико дана касније узео “боловање”; цијела врхушка СА је одлучила да му се придружи на планском јулском боравку у одмаралишту у близини Минхена. Све то је довело до повећаних тензија између СА и њемачке војске и угрозило Хитлерову позицију.

На међународном плану, угрозило је не само Хитлерову репутацију лично већ и репутацију партије, идеологије и читаве Њемачке, из “фиреровог” угла говорећи: можемо само да замислимо како се осјећао када га је Мусолини у Венецији упитао зашто толерише насилништво и хулиганизам унутар СА. Хитлер је након инспекције радног логора одлучио да преноћи у једном хотелу у Бону. У раним јутарњим сатима 30. јуна телефонски је обавијештен од Химлера да је СА у Минхену сазнала за планирани напад на њих и да су изашли на улице. Одмах је кренуо у Бад Визе код Минхена и наредио хапшење свих “смеђекошуљаша” који су се налазили у сједишту Национал-социјалистичке радничке партије Њемачке у Минхену. Сви челници СА, ухваћени су на спавању у раним јутарњим часовима, ухапшени су и послати у затвор. Ернст Рем је у својој ћелији добио пиштољ и могућност да изврши самоубиство. Наводно је одбио ријечима: “Ако треба да будем убијен нека Адолф лично то уради”. Након 15-минутног чекања, официр СС-а се вратио у његову ћелију и пуцао му у голе груди, пошто је овај већ раздрљио кошуљу чекајући егзекуцију. Наводно, последње су му ријечи биле: “Мој фиреру, мој фиреру”.

Хитлер је 13. јула одржао говор у Рајхстагу, објавио да је убијено 74 људи и то оправдао ријечима да су га околности довеле у ситуацију да постане “врховни судија њемачког народа” који је морао да реагује јер је “постао одговоран за судбину” државе. Такође је лаконски изјавио да они овај догађај зову “Ноћ дугих ножева”. СС је убрзо постала независна организација, а СА је постала смањена и практично небитна формација која се тек повремено користила од стране нациста, када је за то било неке потребе, као што се десило током такозване Кристалне ноћи новембра 1938. године, када је извршен погром над Јеврејима у Њемачкој.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This