Izaberite stranicu

На данашњи дан, 27. јуна 1898. године министар иностраних дјела Књажевине Црне Горе Гавро Вуковић, према већ усвојеном плану, обавијестио је стране представнике да ће књаз Никола и његов син Данило убудуће носити титулу краљевског височанства. Гавро Вуковић рођен је у Лијевој Ријеци 1852. године, дошао је у Беране да у манастиру Ђурђеви ступови, научи прва слова а послије годину дана обрео је на Цетињу, одакле је на гимназијско школовање упућен у Ницу. Дипломирао је право на Великој школи у Београду. Војвода Гавро Вуковић бавио се дипломатским пословима у једном од најкомпликованијих момената црногорске историје. Јер, послије вишедеценијског војевања и борби за ослобођење, све проблеме је требало ријешавати дипломатским путем: разграничење са Турском, одржавање добрих односа са Русијом и са Србијом, избјегавање конфронтација са новим сусједом Аустроугарском. Најтеже је било у преговорима са Османским царством када је послије Берлинског конгреса требало разграничити територије. Управо тада, војвода Гавро постављен је за отправника послова Књажевине Црне Горе у Цариграду, гдје је боравио, са прекидима, од 1879. до 1884. године. О том периоду у својим мемоарима каже: „Ни помоћника, ни драгомана, ни каваза, па ни слуге нијесам имао. А морао сам радити најтежи посао, преговарати са немогућим Турцима дан и ноћ. Са очајничким стрпљењем издржао сам цијелу годину дана борећи се и са материјалним оскудицама. Сам, такорећи искрпио сам, питање политичких граница“. Послије пензионисања повукао се у Беране. Војвода Гавро Вуковић био је човјек од пуног интегритета, слободоуман и несклон интригама. Остао је у свему посебан, вјешт и довитљив. Мемоари војводе Гавра Вуковића припадају врсти политичких мемоара са литерарном претензијом не искључујући ни елементе научности. Војвода Гавро је живио на врху вароши. Његова нова кућа, у којој је и становао, тек ако је била готова; градила се дуго, привлачећи пажњу цементним лавовима на њеној капији. Био је ниског средњег раста, већ стар и ослабио. Тих и мио човјек, којему није било зазорно ни са дјететом да проговори. Упркос том повученом држању, било је код њега утолико више нечег достојанственог и на длаку одмјереног. Држао је до сваког покрета и сваке ријечи. Прије подне војвода Гавро никада није излазио. Али је касно по подне увијек кретао у шетњу, са полуцилиндром и у црним наочарима. Ишао је лагано као да пипа штапом, низ улицу, па даље к старом манастиру. Ту око старе немањићке задужбине, одвијале су се најкрвавије борбе са Турцима. Војвода се, што се ближе примицао смрти, све жудније спајао са прошлошћу; требало је да буде велико невријеме па да он не прошета до манастира. У мрак би се вратио. А ноћу је дуго тињала лампа иза завјесе на његову прозору. Војвода је читао или писао своје успомене. Живио је од сјећања, чекајући смрт…Војвода Гавро Вуковић је сахрањен на гробљу манастира Ђурђеви ступови. Почива између славних архимандрита и игумана Мојсија Зечевића, савјетника Светог Петра Цетињског и наследника му Његоша, „духовника с мачем“, који је заједно са војводиним оцем учинио много тога да се Васојевићи споје са тадашњом подловћенском Црном Гором.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This