Izaberite stranicu

На данашњи дан, 19. јуна 1961. године Велика Британија дала је независност шеику Кувајта у Персијском заливу, који је био под њеним протекторатом од 1899. године.

Заливски рат је сукоб између Ирака и коалиционих снага 34 државе под мандатом Уједињених нација и вођством САД, са циљем да се протјерају ирачке снаге које су окупирале Кувајт. Увод у рат је била ирачка инвазија Кувајта августа 1990. године, уз оптужбу Ирака да Кувајт нелегално црпи нафту из извора дуж ирачке границе. Инвазија је била суочена са тренутним економским санкцијама против Ирака од стране Уједињених нација. Непријатељства су почела у јануару 1991. године, а исход је била одлучна побједа коалиционих снага, које су истјерале ирачке снаге из Кувајта са минималним губицима у људству. Копнене и ваздушне битке су вођене у Кувајту, Ираку и у граничним дјеловима Саудијске Арабије. Прије Првог свјетског рата, по Англо-Отоманском споразуму из 1913. године, Кувајт је сматран за аутономну област у Отоманском Ираку. Послије рата, Кувајт је пао под британску управу која је третирала Кувајт и Ирак као одвојене државе познате као емирати. Ипак, ирачки званичници нијесу признавали легитимност кувајтске независности и ауторитет кувајтског емира. Ирак никада није признао независност Кувајта и Уједињено Краљевство је шездесетих година размјестила трупе у Кувајту да спријечи анексију од стране Ирака. Идеолошки, инвазија на Кувајт је била оправдана кроз позив на арапски национализам. Кувајт је описиван као природни дио Ирака, одвојен у интересу британског империјализма. Односи измађу Ирака и САД су остали савезнички све до дана када је Ирак напао Кувајт. Октобра 1989. године, предсједник САД Џорџ Буш Старији је потписао тајну директиву 26, која је почињала: Приступ нафти из Персијског залива и безбједност кључних држава у овом региону је од виталног значаја за сигурност САД.

Одлука Запада да одбије ирачку инвазију је имала много заједничког са спријечавањем ирачке инвазије на Саудијску Арабију, државу која је свијету далеко интересантнија од Кувајта. Брзи успјех ирачке армије против Кувајта ју је довео у близину нафтних поља Хама, најзначајнијих извора у Саудијској Арабији. Ирачка контрола тих поља као и Кувајта би довела до тога да Ирак задобије велику количину свјетских разерви нафте. САД, Европа и Јапан су сматрали могући монопол као велику опасност. Амерички предсједник Џорџ Буш Старији је брзо објавио да ће САД покренути одбрамбену мисију да спријечи Ирак од инвазије на Саудијску Арабију. САД, а посебно државни секретар Џејмс Бејкер, су окупили коалицију земаља од 34 државе која би се супротставила Ираку. Америчке снаге су представљале 74% од 660.000 војника који су учествовали у рату. Многе чланице су биле против приступања, неке су мислиле да је рат био међуарапски сукоб или су се бојале америчког утицаја у Кувајту. На крају, многе државе су биле приморане због непријатељства Ирака према осталим арапским земљама и понудама економске помоћи или отписивањем дугова. САД су дале неколико јавних оправдања за мијешање у сукоб. Први разлог су били дуготрајни пријатељски односи САД са Саудијском Арабијом. Ипак, неки Американци су били незадовољни објашњењем и „Не крв за нафту“ је постала парола домаћих противника рата. Каснија оправдања за рат су укључивала дугу ирачку историју кршења људских права под предсједником Садамом Хусеином, могућности да Ирак развије нуклеарно оружје или оружје за масовно уништење и да се гола сила неће толерисати.

Савезничко напредовање је било много брже него што су амерички генерали очекивали. Ирачке трупе су започеле повлачење из Кувајта, запаливши кувајтска нафтна поља приликом одласка. Дугачки конвој ирачких трупа, које су се повлачиле, створио се дуж главног пута између Ирака и Кувајта. Овај конвој је бомбардован тако јако од стране Савезника да је постао познат под именом Ауто-пут смрти. Мировна конференција је одржана на територији Ирака коју је окупирала коалиција. У Кувајту је емир враћен на пријесто, а потенцијални сарадници Ирачана су протјерани из земље.

Цијена рата за САД процијењују се на 71 милијарду долара. Око 53 милијарде су платиле разне земље широм свијета: 36 милијарди Кувајт, Саудијска Арабија и друге заливске земље; 16 милијарди Њемачка и Јапан. Заливски рат је био врло преношен на телевизији. По први пут су људи широм свијета били у могућности да гледају слике како ракете погађају своје циљеве и како авиони полећу са носача авиона. Америчка политика, што се тиче слободе медија, била је јако строга. Већина новинских извештаја долазила је са брифинга које је организовала војска. Само изабраним новинарима је било дозвољено да посјете фронт и интервјуишу војнике. Те посјете су увијек биле извршене у пратњи официра и биле су предмет претходног одобрења војске и накнадне цензуре. Ово је било наводно да се заштите осјетљиве информације од откривања од стране Ирака, али у пракси је коришћено да се сакрију политички неугодне информације.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This